La Valeta spaja sever Afrike, Bliski istok, Britaniju,Španiju i Italiju

Opa! Posle kišurine u Italiji i Srbiji pre toga, eto sunca, možda bude i kupanja. Fino. Afrika je blizu. „Appena arrivato?“, pitaju službenici na ulazu u zgradu, jer po običaju „Ryan Aira“, imaš da ispešačiš po pisti malko. „Appena arrivato!“, spremno potvrđujem da sam „tek stigao“. Tek sam došao, a već mi se obraćaju na italijanskom? Zar nije engleski zvanični jezik? Jeste, ali italijanskih turista, kanda, ima više. „Imate li šengensku vizu?“ E to me niko nije pitao već 12 godina i nadam se da i neće! „Pa ne treba mi.“ „Oh, izvinite!“

„Molim jednu dnevnu kartu“, kažem ulazeći u autobus sa leve strane i čudim se kako vozač vozi na desnoj. Posle će mi biti čudno što je kod nas obrnuto. Za nekoliko dana čovekov mozak se navikne. Čudna elastičnost. „Nemam, aparat se pokvario“, kaže šofer. „Pa kako ćemo onda?“ „Dečko, ja moram ići u određeno vreme, a ako ne radi mašina za karte, svi se vozite džabe!“ Jao, volim kad ovako počne dan! Izlazim ispod palmi, posle 15 minuta na mestu gde sam mislio da je La Valeta. Ali ovde su svi gradovi povezani i ovo je Florijana. Iza zidina počinje La Valeta, koja je dobila ime po nekom La Valetu, kao Florijana po nekom Florijaniju. Vitezovi i gradovi po njima. Dom Malteških vitezova, s pravom, svakom po jedan gradić. Tritonska fontana u centru autobuskog stajališta i Hotel „Phoenicia“, da podseti da su Maltežani uglavnom potomci Feničana, kao i Libanci. I hrišćani su, isto kao i 40 odsto Libanaca. Vatreni katolici.

Kad prođeš gradske zidine, debele kao one u Petrovaradinu, recimo, a i sličnog zvezdastog oblika, ulazi se u hrpu ljudi svih boja i rasa i glavnu Ulicu Republike, gde se vide napori da se preko puta jedne od najlepših građevina Valete, sa zelenim balkonima i patiniranim fasadama, napravi moderni tržni centar, koji će se nekako uklopiti u starinski grad. Srećno im bilo. Stao sam kraj kuće sa zelenim balkonima. Savršena je. Ne samo da je bezvremenska, nego i bezmestna (sa T). Izgleda tako da može biti i negde u Britaniji, Španiji, Africi, Indiji i ko zna gde. A, opet, na suncu juga deluje vedro i ofucano, taman koliko treba. Malo ispred, Njembley Store! Tipična britanska prodavncia sa zelenim drvenim oplatama. Ipak je Malta pala pod britansku vlast 1814. i bila verna kolonija do 1964, to jest celih 150 godina, dok se nije otcepila a posle proglasila republikom. Britanski uticaj na svakom ćošku. Daje neki lep kolonijalni šmek.

Prolazim ulicom, a prilazi mi apsolutno najlepša devojka viđena u proteklih... dosta. Kaže, jesi li za jednu malu prezentaciju? Ma ne mogu, putovao sam 24 sata i ofucan kao mačak posle februarske noći, idem u hostel. Neee, moram da ti pokažem nešto! Eto, zove se Dona i predstaviće mi kreme i čuda. Macka me kremicama za posle brijanja, protiv podočnjaka, po vratu, bradi, licu i rukama, smeška se i nežno naglašava da mogu proći kao Maltežanin jerbo sam crnpurast i imam masnu kožu. Pita, odakle si? Iz Srbije, sele. Kaže, jao, pa znam nekoliko drugarica koje su se udale za Srbe ovde. E znaš šta, i ja znam nekoliko svojih drugara koji su oženili Maltežanke, a sad mi je nekako jasno i zašto! Jasno da ti kažem da bih te priupitao da me doveka mackaš kremicama ako želiš. Trep-trep i reče ona cenu, a ja ipak rekoh: „Nemam mesta u ručnom prtljagu, a i nemam baš para, iskreno. Ali upamtio sam zašto mnogi odoše na Maltu.

U hostelu, mediteranska laid back atmosfera, baš ih sve briga, sve  otvoreno, dvorište kao arapsko, u centru grada male radnjice rade kad im se ćefne, hipermarketa ima jedan pored aerodroma i ništa više. Kao Srbija 1978. Ovde je rođen Korto Malteze. Hugo Prat je stvarno morao biti ovako isto uzbuđen lepotom mesta da bi svog kul junaka smestio na Maltu. Taman kad sam mislio da sam video sve i svašta u Evropi i ništa me ne može uzbuditi kao Bliski Istok i tako nešto, pojavi se Malta! Sjajno. Kao da si u Severnoj Africi, Bliskom Istoku, najšpanskijoj Španiji i najitalijanskoj Italiji, sa svim svecima i crkvama nadrealne veličine. Ljudi nedeljom ujutru pune crkve, u pet popodne je sve prazno a crkve pune. Devojke u crkvama kao na svadbu da idu, minići, kao u Srbiji... ali je sve puno. Nije ovde baš laicizacija došla tako snažno. Mada moj saputnik Irac stalno dobacuje da se „ribe oblače kao sluts, sluts...“, rekoh, dođi u Srbiju. Kaže, bio sam, isto k‘o ovde. Šta da radimo, Irski Brate. Idemo u grad.

Palme, zidine, žuti kamen, balkoni, natpisi „Bog je veliki“ na engleskom, klub za boćanje. Panorame drugih gradova preko puta. Koji je koji? Čekaj na mapi da vidimo: Senglea, Vitorioza, Konspikua, sve italijanska imena. A jezik kojim govore je zapravo arapski dijalekt sa mnogo italijanskih reči i malo engleskog. Prva misao mi je da bi ovako severna Afrika izgledala da su ostali hrišćani. I Bliski Istok takođe. Od svega najviše liči na Liban. A Liban je strava. Svi su maleni i crni uglavnom, i da, istina je da bi žene Arapa bile ovako lepe da im vidimo kose, lice i tela. Video sam to kod egipatskih i libanskih hrišćanki. Koliko egzotike. La Valeta ima crvene telefonske govornice, kao u Britaniji. I plave svetiljke ispred policijskih stanica, kao nekada u Britaniji. Britanci su se promenili, Maltežani nisu. Mada, između sebe govore isključivo malteški, koji čudno liči na srpski kad se napiše. Ali u prodavnicama cene izgovaraju na engleskom,

blabla-tu juroz

fifti- blabla. Neverovatno.

Na zidinama je najlepše. Najlepši pogled na sve, Palatu Majstora Malteških vitezova, Katedralu i kućice sa balkonima, plavo more, Slimu preko puta gde je sve novo kao u Monte Karlu i tu su hotelčine i soliterčine. Žuto i plavo, nigde zelenog. Drvo jedva da nađeš, trave gotovo nigde. Kažu da je dete jednog našeg gastarbajtera na Malti došlo u Srbiju i povikalo, jaooo, koliko trave! Šta će dete, začudilo se. Meni ne fali zelenilo ovde, kažem Ircu. Dosta je i ova lepota mora, zidina, ribljih restorana, plaža i poneke palmice gdi-gdi.

Žikica Milošević