Život obolelih zavisi od nepoznatih ljudi

Nažalost, samo 30 posto njih ima podudarnog davaoca u okviru svoje porodice. Za ostale, druga opcija su nesrodni davaoci, upisani u Registar davalaca matičnih ćelija hematopoeze Srbije.

Međutim, naš Registar davalaca matičnih ćelija hematopoeze Srbije broji svega oko 10.000 davalaca i potrebno je da taj broj bude mnogo veći, jer nekim pacijentima je to jedina šansa za život.

Dr Glorija Blagojević iz Institut za transfuziju krvi Srbije kaže kako Registar predstavlja bazu podataka o prijavljenim davaocima koji su spremni nekome da pomognu. Kada je bolesniku neophodna transplantacija, u Registru se traži davalac koji je sa njim podudaran.

- Mnogi se pitaju zašto je važno da naš Registar bude brojniji, ako imamo i svetski. Više je odgovora na to. Prvo, humani leukocitarni antigeni na osnovu kojih se određuje podudarnost između bolesnika i davaoca, sličniji su između ljudi iz istih etničkih grupa. Dalje, pokazano je da je uspešnost same transplantacije bolja ukoliko su i davalac i bolesnik sa istog područja. Takođe, vreme potrebno za traženje odgovarajućeg davaoca je mnogo kraće. A možda i najvažnije je to što svi naši bolesnici dobijaju pođednaku šansu da prežive, da se leče u svojoj zemlji i budu blizu svojih porodica. Da mogu da komuniciraju, da dele brige i strahove sa medicinskim osobljem na maternjem jeziku i da budu podrška jedni drugima, a ne da idu u inostranstvo- rekla je dr Blagojević.

Osobe koje imaju između 18 i 45 godina, ne boluju od teških oboljenja srca, pluća i bubrega, malignih i autoimunih oboljenja mogu postati deo Registra. Ko se jednom prijavi, njegovi podaci ostaju u Registru dok ne napuni 60 godina. Prijavljivanje je veoma jednostavno: dovoljno je da osoba naglasi da želi da postane dobrovoljni davalac kostne srži, popuni upitnik koji se sastoji od prijavnog lista i medicinskog upitnika i da potom da uzorak krvi, kao za krvnu sliku, iz kojeg se radi HLA tipizacija.

Prijavljivanje je u Institutu za transfuziju krvi Srbije, kao i u zavodima za transfuziju u Novom Sadu, Nišu, Karagujevcu, u službama za transfuziju krvi u Subotici i Užicu, kao i na terenima gde god su ekipe za dobrovoljno davanje krvi.

- Davanje matičnih ćelija je u potpunosti bezbedno za davaoca. Tokom procedure ne postoji rizik od infekcija koja se prenose krvlju. Najbolniji trenutak tokom procesa uzimanja matičnih ćelija hematopoeze je ubacivanje braunila u obe ruke. Pomoću njih se uzima krv, koja ulazi u mašinu kako bi se obradila. Mi tokom tog procesa, odvajamo samo ćelije koje su važne za transplantaciju, dok se sve ostale ćelije iz krvi vraćaju preko druge vene davaocu. Ceo proces vremenski može da traje od dva do šest sati, ali to zavisi i od telesne mase pacijenta i broja ćelija koje treba da se prikupe. Nakon procedure davalac ostaje par sati u bolnici, kako bi se propratilo njegovo zdravstvene stanje – objasnila je profesorka dr Dragana Vujić iz Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta “Dr Vukan Čupić”.

Bezbolan proces doniranja

Mnogi misle da je doniranje matičnih ćelija bolno i invazivno. Kao neko ko je prošao ceo proces i ko je u Registru od 2008. godine, Vanja Tadić kaže da je proces potpuno bezbedan, bezbolan, minimalno invazivan i nije vremenski zahtevan.

- Dan ili dva se javlja umerena fizička neprijatnost u vidu probadanja u mišićima koje prouzrokuje primanje granulocitnog faktora rasta. To je znak da vaše telo stvara spasonosne ćelije. Sam proces prikupljanja, takozvana afereza, izgleda slično kao davanje krvi, s tim što ćete imati igle u obe ruke i trajaće duže. Proces nije bolan niti strašan i vode ga vrhunski stručnjaci, kojima je vaša bezbednost na prvom mestu i koji će uraditi sve da osiguraju vaš komfor i pruže maksimalnu podršku. Odmah nakon procesa, vraćate se kući, a za sobom ostavljate kesicu matičnih ćelija, koje za nekoga znače razliku između života i smrti - istakla je Vanja Tadić.

Akutna leukemija je bila razlog zašto je Dobrivoju Stepanoviću (48) transplantacija matičnim ćelijama bila jedini lek 2016. godine. U Srbiji za njega nije bilo podudarnog nesrodnog davaoca, pa je spas stigao iz nemačkog registra.

-  Prvo sam se suočio sa strahom. Pitao sam se da li je transplantacija jedino rešenje, kako se nalazi davalac, kakva je procedura, koliko je bolno, a koliko uspešno. Nakon toga, usledilo je prihvatanje da je to ipak najbolje rešenje. Veliko olakšanje je predstavljala činjenica da bi se sve radilo u Srbiji, na VMA, kod doktora koji su mi ulivali veliko poverenje. Kada sam posle nekoliko meseci čuo da je nađen davalac, nisam verovao da je to tačno i tražio sam potvrde da to nije san. Neverovatno mi je bilo da negde daleko postoji neko sa "istim parametrima" kao i ja, da je taj neko plemenit i spreman da učini tako nešto za dobrobit potpuno nepoznatog čoveka. Danas je moja ćerka u bazi Registra, kao i sestrić. Uskoro će biti i moj sin, čim postane punoletan. Oni znaju da to nije teško, a znatno povećava šanse da se nekome, ko je u situaciji u kakvoj sam bio ja, spase život – ispričao je Dobrivoje i dodao da je nakon uspešnog oporavka i upoznao Sofiju iz Nemačke koja mu je donirala matične ćelije.

LJ. P.