Dvostruki trijumf predstavnica lepšeg pola na 32. svetskom prvenstvu u tucanju jajima u Mokrinu

Oni čiji su koreni za ovo severnobanatsko selo zauvek ukorenjeni, a iz daleka su došli, na grobove predaka odneli su jaja, cveće, upalili sveće i nevoljniku kraj kapije seoskog groblja u džep neki dinar tutnuli. Posle toga, svi su se u varoš zaputili, ali tamo, na 32. Svetskom prvenstvu u tucanju farbanim vaskršnjim jajima, čudo se dogodilo: planeta nije dobila pobednika, već pobednicu! Nikada se, do minule vaskršnje nedelje, nije desilo da dama pobednički pehar podigne. No, uveliko smo zagazili u 21. vek rodne i svake druge ravnopravnosti, a kako je i u juniorskoj konkurenciji gospođica bila najbolja, evog proleća gospodnjeg, eto, mlade dame mokrinske su planetu pokorile! 

Sve je, po običaju počelo par meseci pre vaskršnje nedelje. Ekipa iskusnih znalaca razmilela se (mahom) po vojvođanskim salašima, u potrazi za najtvrđim jajima. Naravno, koke salašarske, koje travke i crviće kljucaju i svež vazduh udišu, nose tvrđa jaja od „konvencionalne“ živine. No, treba na hiljade kilometara preći i najtvrđe odabrati, a to mogu samo pravi znalci: oni tvrdoću ocenjuju kuckanjem jajeta o prednje zube, te detektovanjem zvuka koji se pri tome čuje. A kakav je to zvuk poželjan, ne može se rečima opisati. Za to se treba na severu Banata roditi (i)li mokrinske vode napiti.

Kada su se kvalifikacije (u danima pre Vaskrsa) obavljene, došao je red na finalni turnir. Prvo deca. A među nima, najtvrđe jaje bilo je u rukama Mokrinčanke Jane Jurić. 

– Nisam mislila da ću pobediti. Ovo mi je prvi pehari jako sam srećna – diplomatski je, pomalo zbunjena odgovorila pred desetinama novinara koje su je okružili. Ali, zato je poveliki pehar sasvim čvrsto prigrabila. 

Ne volu Mokrinčani kad njihov tradicionalni mundijal nazivaju „tucanijada“. Tih „ijada“, kažu, ima svako drugo – treće vojvođansko selo, a samo jedno je Svetsko prvenstvo u tucanju farbanim vaskršnjim jajima. Zna se gde se ono održava, i to već trideset dva puta. Malo li je? 

Živo je bilo i na seoskom trgu, i ništa manje uzbudljivo.

– Ajd’  da vidimo čije je tvrđe!  - uobičajena je rečenica kada se prijatelji, poznanici ili rođaci tamo sretnu. 

Puno je onih koji su pre ili kasnije iz Mokrina otišli, ali nađu način i proliku da mu se svakom zgodom vrate. „Nije greh otići iz Mokrina. Da jeste, bilo bi mnogo, mnogo grešnika“ – govorio je svojevremeno jedan iz plejade čuvenih Mokrinčana, Radovan Raša Popov. Tako je jednog Mokrinčanina put odveo u švedski Geteborg, te se i on oprobao sa tvrdim jajetom  na finalnom turniru. No, kada je poražen, jedan Mokrinčanin je tipičnim akcentom konstatovao ono što je većina (garantovano) pomislila: 

– Ta di će taj iz Švedske s nama?

Jedna od karakteristika mentaliteta Mokrinčana je da nikome i ni u čemu ne priznaju da su bolji od njih. A o tvrdoći jaja se uglavnom ni ne postavlja pitanje. 

Duž glavnog mokrinskog sokaka, mada manje nego pre, formira se uobičajena „štrafta“ između tezgi. Prodaju se ukrasi, slatkiši, plastične igračke, a tu su i stari dobri licideri. Oni stariji i pomalo nostalgični ne propuštaju priliku da pazare kretoš i alvu. Čast modernim  tehnologijama i šarenim tezgama hiper – marketa, ali tako nešto tamo se ne kupuje...

Kada je prošlo podne, na glavnoj bini atmosfera je sve užarenija. Kreće završnica u tucanju jajima. Četvrtfinale, polufinale, a eto nas i u finalu u koje su se plasirali Ivana Prodanović iz  Mokrina i Milan Mihajlović iz Ugljevika u Republici Srpskoj. Kuckanje kreće i – titula (po ko zna koji put) ostaje u Mokrinu, a Ivana, uz pravi ženski cik oduševljenja, daje do znanja da je ova postala svetska prvakinja. Nikakvo čudo misle bolji poznavaoci tamošnjih prilika, jer Ivana je ćerka Miodraga Prodanovića Peke, četvorostrukog svetskog prvaka i trećeplasiranog na večnoj listi besmrtnih. Njemu je ćera, naravno, prvom poletela u zagrljaj nakon osvojene titule. 

– Presrećna sam! -kratko i jasno ogovara Ivana na prvo novinarsko pitanje nakon podizanja pehara. – Uz saglasnost da je lepo to što nastavlja porodičnu tradiciju, Ivana, ipak, „spušta uskršnja jaja na zemlju“.

– Najbitnije je druženje. Ovo je sve, ipak, zabava, zato treba što više ljudi da se prijave i pokušaju. Lepo je biti prvi, ali nije najbitnije. Lepo je doći ovde i  družiti se – veli dvadesetdvogodišnja  svetska prvakinja. 

Dušan Knežić