Ljudi od kamena prigrlili ravnicu

Film traje 50 minuta i predstavlja život ljudi koji su se tada doselili u Sentu, ali govori i o suživotu i njihovom snalaženju, kako su iz krševitih planinskih krajeva došli u ravnicu, kako su ih ljudi iz ove sredine dočekali i kako uspeli da se prilagode.

Predsednik senćanskog Udruženja saveza potomaka ratnika Srbije 1912-1920. profesor istorije Nenad Škrbić  kaže da je film rezultat istraživanja koje je trajalo nešto više od šest meseci, u kome su učestvovali potomci kolonista koji su se naselili na područje Sente.

- Bili smo motivisani da zabeležimo sudbine dobrovoljaca i njihovih potomaka, da sačuvamo od zaborava sve događaje koji su se davno odigrali, da ostavimo u vidu filma svedočanstvo o tome sadašnjim i budućim pokolenjima, da ne zaborave svoje pretke i da znaju šta se dešavalo u prošlosti - kaže Škrbić.

On je podsetio da su kolonisti ovde počeli novi život, u jednom za njih novom i nepoznatom okruženju. Kao svaki početak, ništa nije bilo lako i izvesno u novom podneblju, a velike poteškoće predstavljale su kulturne i društvene prilike.

- Kao i nebrojeno puta u svojim životima naši preci su gradili korak po korak svoj dom i porodicu, tražeći svoje mesto pod suncem pokraj reke Tise. Život se postepeno uhodavao, ali je vreme spokojstva vrlo brzo promenila zla ratna neman Drugog svetskog rata, jer su se nevolje ponovo sručile na naše pretke. Ali, ljudi od kamena, kako smo ih prozvali, junački, hrabro istrpeli su nedaće i nakon završetka rata ponovo su krenuli da grade svoj dom. Ovo je priča o patnjama, radostima i sreći naših predaka, o svakodnevnim lepim ali i teškim momentima. Pošto je prošao čitav vek od početka kolonizacije imali smo želju i cilj da njihove sudbine sačuvamo i na taj način ne dozvolimo da se ikada zaborave. Dužni smo bili da to učinimo i prema njima i prema sebi - naglasio je Škrbić.   Reditelj filma Vukašin Živaljević je ukazao da je u istraživanju bilo prilike da se čuju priče ljudi koji su ili preživeli neka teška vremena ili su o tim vremena slušali, što je značajno i korisno, jer se moramo prisećati tih vremena ne bi li sprečili da se ona ponove.

- Nama je danas teško da pretpostavimo kako su ti ljudi po doseljavanju ovde živeli, zapravo, koliko je njima bilo teško to prilagođavanje. Najvažnije je da su ljudi ovde tada živeli, a i sada žive u jako lepom suživotu - naglašava Živaljević.

Potomak solunskog dobrovoljca nosioca Albanske spomenice iz okoline Gacka u Hercegovini, penzioner Gradimir Nikolić podseća da su kolonisti bili složni, držali su se zajedno i pomagali jedni drugima oko svih poslova. Sve je to bio težak rad, ali da su nalazili vremena i da se druže i izjadaju.

- Kolonisti su doneli sa sobom svoju kulturu, svako iz svog kraja gde je živeo, ali vrlo brzo su se uklopili pre svega prvo međusobno, u delu grada koji se i sada zove Kolonija, gde su se naselili pravoslavci kolonisti iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Like. Kolonisti su se brzo  uklopili i sa lokalnim stanovništvom Mađarima, jer su ih ih krasile dobre osobine i karakter, istrajnost i poštenje. Jedino je veliki problem bio što nisu imali sredstava za rad, pa su se teže snalazili, ali su se ispomagali sa komšijama Mađarima i sklapali prijateljstva, a nastajalo je i dosta mešovitih brakova - ispričao je Gradimir Nikolić.    

Dokumentarni film o veku kolonizacije dobrovoljaca Prvog svetskog rata u Sentu nastao je uz podršku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a realizaciju su pomogli Srpski kulturni centar „Stevan Sremac“, lokalna samouprava opštine Senta, KOC „Lajoš Turzo“, Miloš i Danilo Kravić iz Velebita. Umesto ulaznica prikupljan je dobrovoljni prilog Fondaciji „Budi human“ da posluži nekome kome je potrebno.

M. Mitrović