Monografija Nastasje Pisarev o Crnjanskom: Berlin, Rim, i sve te naše Embahade
U našim životima mnoštvo je privremenih prostora kroz čije detalje, u stvarima ili pejzažima, se spotičemo, ne bi li dokučili tajne koncentričnih krugova u čijim sumračnim lavirintima, a razvučeno usloženih sila u pletivu, bi se mogli snaći.
Umnoženo, ta mesta drugosti razjašnjavaju koliko smo vremenski prisutni ili odsutni u zbivanju. Upravo, razgovarajući prostor i vreme Nastasja Pisarev (1986), nas knjigom “Poetika kamernih prostora u prozi Miloša Crnjanskog” (Mali Nemo – Pančevo 2020) uvodi u samo jezgro prozne suštine velikana srpske knjige, razotkrivajući elipse njegove vrtložno usložene deskripcije. Ovaj intelektualni kompleks, rekao bih književnog katastra, nikako ne potcenjuje figuralnost umetničkog jezika, uzdužno nam predočava majstorsko umeće izneto iz radionice pisca, uvodeći nas tako u vezne elemente ekspresionizma ranog Crnjanskog uz raspakivanje proznog stvaralačkog prtljaga.
Pružna paučina sa čvorištima staničnih perona predočava nam voz kao čeličnu zver. U objašnjenju “Sumatre” (1920), prostor voza postaje fokusna tačka koja objedinjuje različite prostore u sebi. Netremice zaronjena u listanje knjiga Miloša Crnjanskog, Nastasja Pisarev će nam, bez uvijanja, šlagvortirati kako su železničke stanice, kao i vozovi, prostori koji neprekidno indukuju sećanja. Recimo, “Kod Hiperborejaca” stanice su grdosije čelika i stakla. Kod Crnjanskog nema slučajnih finesa u opažaju čije slike simbolizuju minula i zatečena vremena kada, kako beleži Nastasja: Lokomotiva nije više nalik na divljeg bika iz naratorovog detinjstva, već više nalikuje električnom čudovištu od gume. To je taj atribut hladnog i otuđenog moderniteta, kaže upisno Nastasja Pisarev.
U prozama Crnjanskog voz i jeste prostor sećanja, bukvalno i fizički, prostor koji spaja i uspomenom uveličava i razvlači predele uz eho izgovorenih, peronskih reči, gde se slute snežni vrhovi Urala. Voz je san ostavljene daljine, napuštenog predela, opet u daljini koja gvozdeno prisvaja daljine kao u “Dnevniku o Čarnojeviću”. Ta sva poetika zatvorenih prostora, u sapletu sećanja, ma koliko da opstaje kao magija voza u pozitivnim i negativnim konotacijama, markira putovanja lica u zalutu šarolikog sveta, opet, viđenog kroz prozor ubrzanog voza. Otvoreno u zatvorenom ambijentu.
Inverzijom doma dotičemo vrtove, bolnice i groblja. Zamak, nenadano, usred vrta, može biti osama našeg lica, i naš izokrenuti obraz, očas, zagubljen u ogledalu vrtnog jezera. Zatečen u pejzažu, osmišljavaš osamu magle u kojoj si se našao, i u kojoj vihorne nemire slutiš. Pristupačna oku fasada je varljivo zavodljiva spram onog čiju unutrašnjost naslućuješ. Otuda, nastaje akcija sna koja urasta u košmar nemogućih kombinacija gde se slutnja i sumnja ubrzavaju naglim prepletima. Treba primetiti još jedan važan deo slike, toliko tipičan za Crnjanskov ironizujući odnos prema svetu u kom se često relativizuju ili dovode u pitanje pretpostavljene vrednosti i očekivane istine – idealizovani vrt o kom sanjari Rjepin, zapravo pripada opštinskom groblju (Roman o Londonu).
Sve je belo u prostoru mesečine kod Crnjanskog, ma koliko da je mesečina smutna. Zavičaj jeste prividno stanje posedovanja kao što i trpeza neke kraljice prikazuje stalni lov koji se događa u šumama. Nisu to nimalo smutne slike erosa i tanatosa koje nagoveštavaju delimično izolovan svet, zaklonjen od svetlosti jave i racionalnosti dana. Kuća širom otvorena izložena je promaji vetrometine u kojoj Crnjanski inventariše lascivno i telesno. I zidovi su usađeni u uzdahe, ne samih gazdarica, nego i sluškinja. Mrak te umnoženo vrti oko malog prsta do bolnog užasa strmeknutog u duvaru Dafinine sobe. I ta dešavanja kroz vizuru Aranđelove groznice, počinje da nalikuje snu. Jezik je do bola usijan u “Seobama” Miloša Crnjanskog. Kuće su naše drame, kada kuća progovori jezikom praga u čoveku, sve se urušava, sve je tako krhko i lomno, nestaje, useljava se u sećanje, u san. Ta tamna lavirintija vuče lica Miloša Crnjanskog ka vrtnji prediva za svilen konac da bi se zakrpili srčani rukavi bližnjih, da ne bi bili sami pred prizorima modrog i predivnog neba punog zvezda. To su te beskrajne zakrpe u ogledalima naših olakšanja sa vojnim epoletama i bez njih. Berlin, Rim, i sve te naše Embahade koje ne isključuju tuđinu koliko tvoju – toliko i njihovu, razjašnjavaju se ovim delom Nastasje Pisarev. Vozovi i peroni Miloša Crnjanskog, jesu otvorena okrenutost prostorima njegove radionice kojoj nema premca za boju i miris kondenzovanog štimunga u punom zaokretu svesti.
Milutin Ž. Pavlov