NEMANJA OLIVERIĆ, GLUMAC Sami sebe najviše saplićemo

Nekoliko godina kasnije on se vraća u svoj rodni Leskovac, koji zatiče u oronulom stanju, a u kojem se nalazi i njegov ruinirani bioskop. Dine uzima stvari u svoje ruke i snima stvarenje istorije svog rodnog mesta, te beleži nastajanje tekstilne industrije na jugu Srbije, koju pokreće njegov najbolji prijatelj Cone, kojeg igra Viktor Savić.

Uz sve to, u Dinetu se rađa još jedna ljubav - Ružica, koju tumači Sloboda Mićalović, a u koju se zaljubljuje na prvi pogled i u kojoj otkriva jedan ceo novi svet i život. Kako nam je na novosadskoj premijeri filma, održanoj u bioskopu Arena Sinepleks, Nemanja Oliverić rekao, pre snimanja ponuđena mu je jedna druga, manja uloga, ali mu je lik Dineta na prvu bio najzanimljiviji i najprijemčiviji.

– Nešto se iskomplikovalo u produkciji pa mi je ipak ponuđena uloga Dineta, koja je meni bila na prvom mestu već na samo čitanje scenarija. Delovalo mi je da je tako lepo sve složeno u njegovom liku i da ima lepu liniju i, što je najlepše, da je priča povezana sa poslom kojim se bavim. Njega karakterišu i bioskop i film, tako da mi je ta uloga odmah zapala za oko već na samom početku. I onda kada sam pozvan da igram tog lika to je za mene bila prava stvar.

Što implicira da vam je sada ipak drago što ste dobili ulogu Dineta?

– Jeste, tako je dobro ispalo. I posle čitanja i razgovora sa Petrom odmah smo stali na isti put. Nekako smo se odmah shvatili. Posle nam se i Sloboda Mićalović priključila, a ona je veliki profesionalac i neko ko stvarno zna kako se radi i šta je najbolje za izgradnju lika - a to je partnerski odnos. Mislim da je to negde i razlog što smo ustvari i Sloboda i ja napravili naše likove tako što smo produbili taj ljubavni odnos između njih dvoje.

Šta je vama obeležilo snimanje filma na jugu, kojeg se vaše kolege prisećaju s radošću?

– Leskovac definitivno i ljudi u njemu! Taj mentalitet koji smo upoznali, ta gostoljubivost, ta želja ljudi koji su toliko daleko od Beograda. Sve je nažalost u Beogradu i onda, kada dođeš dole, vidiš da na jugu život teče najnormalnije i da ljudi jedva čekaju da nas ugoste. I bilo je lepo razgovarati sa njima, baviti se njihovim životima, njihovim temama. Zapravo, i oni su zaslužni za naš film jer su to ljudi iz kojih smo crpili dosta ideja. Dogovorili smo se mi o svemu u Beogradu, imali smo probe, ali tek kada dođeš dole vidiš koja je to brzina, koja je to strast, a to i jeste nešto što karakteriše jug.

Jesu li tu energiju i oni prepoznali na premijeri filma koja je najpre organizovana u Leskovcu?

– Jesu, to je priča o njima, oni ne osećaju da su gledali nešto što smo mi snimali van njih i da smo mi sa njima nešto predstavili. To je njihov film i to je predivno.

Koliko je za vas važno to što ovaj film iz drugog ugla prikazuje jednu malu Srbiju, koju u isto vreme vidimo i kao modernu i evropsku za ono vreme?

– Da, jako je to važno. Taj progres građana, koji je prikazan u filmu uopšte nije bio mala stvar. Zaista je Leskovac bio na karti sveta prepoznat i poznat. Ni ja nisam znao da je Leskovac imao razvijenu tekstilnu industriju pre nego što smo počeli da snimamo film „Bilo jednom u Srbiji“. Nisam znao ništa o tom srpskom, malom Mančesteru. Nisam ništa znao ni o Mančesteru ni tekstilnoj industriji. Tek kad su nam ljudi pričali o tome i kada smo došli na te lokacije na kojima su stvarno bile fabrike, koje i dan danas stoje tamo, ali nažalost u skroz nekom drugom ruhu, tek onda smo shvatili o čemu pričamo. Mi kroz ovaj film pričamo o nečemu za čim težimo sve vreme. Ja za svog života, od kako sam postao neko svesno biće, težim ka tome da se naprave takvi iskoraci - da neko nešto uradi, što će pokrenuti i motivisati druge, a to je u tom periodu Leskovac i bio. To je jako bitno da se čuje. To je naša istorija, to su naši koreni, to je priča o ljudima zbog kojih smo mi danas ovakvi kakvi jesmo. I oni su sumnjali i to se vidi u filmu. I oni su čekali da neko drugi uradi za njih neke stvari. To se i dan danas dešava. Nismo mnogo naučili, a mi imamo i veliku književnost iza nas. Imamo velikog Nušića koji nam je pričao o nama dosta, a mi ga opet čitamo i radimo iznova. I ovo podseća na celu tu priču o tome da ono ko nas najviše sapliće zapravo smo mi sami.

Gledali smo vas i u seriji „Radio Mileva“. Olga Odanović kaže da je za nju to bio jedan ludački i kreativan proces u kojem je uživala i koji je spasio u jeku pandemije. Kako je vama u početku delovala ideja da se toliko nekih glumačkih legendi nađe na jednom mestu i snimi jednu seriju koja toliko liči na sve nas?

– To je bilo u momentu baš između dva odlaska u Leskovac. Pozvali su me iz te produkcije i zamolili da pročitam scenario. Meni je to dosta zanimljivo zvučalo u tom trenutku. Ta priča o stanarima jedne zgrade mi je delovala dosta potentno. Delovalo mi je sočno da se u jednoj zgradi nađu ljudi koji imaju zajedničke probleme, a žive zajedno. Toliko je tema i stvari koje mogu da se ispričaju u tim hodnicima, da se čuju kroz stanove. Pre toga sam radio sličnu seriju „Vrata do vrata“, na čijem smo se snimanju  isto toliko zabavljali, kao i sada na „Radio Milevi“. Dok smo snimali bilo nam je lepo i opet ništa nisam očekivao, a, eto, ođednom je ta popularnost serije bila neverovatna kada je počela da se prikazuje. To opet pripisujem nekoj sreći i tome kada se mi kao glumci poređamo jedni do drugih na setu i damo sve od sebe. Mislim da to može ili ne može da uspe i da to zavisi od nekog trenutka.

I u toj popularnosti stigli ste do treće sezone, koja se još uvek snima. Šta smemo da otkrijemo o slikaru Leonu, koga tumačite?

– Da, snimao još uvek, premijera bi trebalo da bude na jesen i to s novih 50 epizoda. Evo, sad razvijamo neku priču o Leonu, zajedno sarađujemo na scenariju i pričamo o tome kako bi i šta bi trebalo da se desi. Leon je nedodirljiv što se tiče zaljubljivanja i emocija uopšte. Ne može mu se prići. To je bio dobro postavljen lik, ali, sad posle toliko epizoda i ja imam želju, ali i ljudi iz produkcije, da odemo malo od tog nedodirljivog tipa. Tako da mislim da će se zaljubiti i da će patiti malo i on.

Vladimir Bijelić

Foto: F. Bakić

Gledali smo vas u dosta domaćih televizijskih serija protekle dve godine, šta vam je, osim mogućnosti da privređujete u jednom delikatnom trenutku za celo društvo, donela ta nova popularnost i angažovanje na televiziji, a dugo smo vas čekali?

– Ja ne posmatram tako stvari. Ovim poslom bavim se profesionalno od 2005. godine i ni u jednom trenutku nisam sedeo bez posla, nisam se brinuo i nisam razmišljao o tome. Uživao sam u radu, radio sam dosta u pozorištu, ali i na televiziji. Mislim da postoji taj momenat neke sreće, koji neki ljudi čekaju. Ja ne patim od toga, nemam društvene mreže, ne bavim se time. Uživam u svom radu, volim da prepoznam, da pročitam nešto dobro, da se priča neka dobra priča. Nisam nikada razmišljao čak ni koliko je velik npr. ovaj naš film „Bilo jednom u Srbiji“ i šta on može da mi donese, nego sam želeo da to napravimo najbolje moguće.