Dnevnik u stogodišnjem selu – Banatsko Karađorđevo

Od samog početka, odnosno nastanka mesta, koje je izgrađeno zajednički, na mobu, pa i danas, vek kasnije, Karađorđevčani se drže zajedno, pomažu se i ulažu u mesto čak iako u nekim situacijama nemaju nikakve lične koristi od toga. Recimo, pre nešto manje od deset godina, kada su od deponije pravili ribnjak, koji je danas jedan od najpopularnijih kad je reč o pecanju štuke, samo slogom i „prženjem” galona i galona nafte, uspeli su da „doćeraju vodu uzbrdo”, a da pritom neki od njih nikad nisu ni došli da zabace udicu u tu Jamuru.

- Bili su nam pecaroši sa svih kontinenata, samo iz Afrike još niko nije došao - ponosno nam kaže mlađani predsednik Saveta Mesne zajednice Banatsko Karađorđevo Petar Lukić. - Prošle godine smo uradili stazu dugu 630 metara uz jezero, za šta smo dobili 4,5 miliona dinara. Postavili smo i klupe, kante, a pecaroši iz Beograda, kad im tamo pretekne kablova, donesu ovde pa smo i osvetlili taj deo uz vodu.

Jamura pripada Udruženju sportskih ribolovaca „Karađorđevo” (kako bi se drugačije i zvali), te oni naplaćuju članarine i održavaju čitav „kompleks”.

- Sva udruženja u okolini su već uzela neka imena, pa postoje i „Šaran”, „Amur”, „Karaš“ i „Štuka”, i onda je nama ostao som, pa bolje da se zovemo „Karađorđevo” nego Som - zasmejava nas Predrag Maljković, koji nosi jedinstvenu titulu „zadužen za sve u selu”, a najviše, čini se, za dobru atmosferu i još bolju rakiju. - Rakije uvek mora da ima i kod nas se uvek pravila kvalitetna rakija, zato što mi nju, kako kažu, pravimo od voća! Nije stvar samo u količini, već da bude kvalitetno, jer u delovima odakle smo poreklom, prave se dobre i jake rakije. A da li ste znali da Srbin ima najveću koncentraciju kad pretače rakiju iz većeg suda u manji, nemoj suza da se prospe...

I dok su se nama suze skoro rasipale od smeha, susret je ipak balansiran i ozbiljnijim temama, kao što je, recimo, ona koja se tiče pošumljavanja u Banatskom Karađorđevu. Proteklih godina su, naime, pošumili nekoliko hektara zemlje, a kako Maljković kaže, „ne govorimo o 20 stabala za slikanje, već o šumi od nekoliko hiljada drveća”. I zaista je tako...

Lovačko društvo „Papo” osnovano je 1923. godine, a današnji naziv nosi po svom osnivaču i prvom predsedniku Iliji Vlaisavljeviću Papu. Budući da nemaju atraktivno loviše, lovci se uglavnom bave odstrelom predatora, odnosno šakala, lisica i jazavaca, kojih, kako kažu, upucaju oko 200 jedinki na površini od 5.500 hektara.

- Kod nas su sve oranice, ali trudimo se da poboljšamo lovište šumarcima - kaže lovac Predrag Maljković, dodajući da, za razliku od ostalih lovišta u Vojvodini, uvek imaju zeca jer imaju dosta deteline koja je pogodna za njihov opstanak. - Takođe, unosimo i po 700-800 fazančica godišnje u fazaneriju, a imamo i srneće divljači, ne možemo da se hvalimo da imamo nešto mnogo, ali korektan broj, imamo ponekog srndaća i u medalji.

- Ideja je da se u ovom mom mandatu bavimo pošumljavanjem i zelenilom, da to ostane iza nas - veli Lukić. - Organizovali smo ekološko društvo „Eko Karađorđevo”, uklonili smo jednu deponiju pa planiramo da tu posadimo drveće. Plan nam je da od Česterega, pa sve do opštine Nova Crnja, posadimo drvorede uz put, kao vetrozaštitni pojas.

Ubeđuju nas Lukić i Maljković da nema razloga za sekiracijom, da li će se drveće primiti i ostati u životu, jer ako dovoljno budu „zaljevali”, neće biti problema.

Prva crkva u Vojvodini koja je izgrađena nakon Drugog svetskog rata upravo je ona u Banatskom Karađorđevu, posvećena Knezu Lazaru i izgrađena početkom devedesetih. U nju je, čak, ugrađeno i kamenje iz kraja odakle su došle prve dobrovoljačke porodice, među kojima je i onaj iz Like od jedne crkve koju su tamo ustaše zapalile.

Osim toga, ovo mesto je poznato i po manifestaciji „Karađorđevačka prela” koja se održava od 9. do 28. januara i spada u jednu od 26. manifestacija u Srbiji koje su od nacionalnog značaja.

- A kod nas je ostalo još viteštva, pa se Karađorđevčani potuku ko ljudi, ne iskaljuju bes na stablima - opet zasmejava lovac zadužen za sve u selu.

Osim što su ljudi ono najlepše u ovom banatskom mestu, Jamura ono najmirnije, Banatsko Karađorđevo može da se pohvali i privatnom ergelom braće Sučević, na kojoj se nalazi oko 70 grla brdskog konja, pođednako gostoprimljivih kao i naši dvonožni domaćini. Nikako ne treba zaboraviti i na amatersko pozorište „Jovica Jeli”, najbolje u Srbiji, uspešne fudbalere, košarkaš(ic)e, karatiste, folkloraše, vredne žene iz Udruženja „Vidovdan”...

- Da vam kažem, treba na jutarnjoj kafi kod Miće da se stavi jedna skrivena kamera, to bi bilo jako interesantno da se vidi i čuje... Može se čuti svašta, komentari na najnovije informacije, a posle da ne pričamo, kad se to zauka uz rakiju u nekoj od kafana - intrigira Maljković.

Lea Radlovački