Ninine mustre: Arhitekta
Sve dok sam mislila da je život jedan neprekidan niz mučenja, tek ponekad prekinut nekim sitnim trenutkom uživanja, tako mi je život i izgledao.
Namerno kažem „izgledao“, a ne „bio“, jer se tokom godina ispostavilo da je moj doživljaj stvarnosti u najvećoj meri faktor koji odlučuje o kvalitetu te stvarnosti. Zato mi je život izgledao nepravedan, jadan, borba i muka. Onih sitnih trenutaka uživanja iz ove sadašnje perspektive gledano, bilo je na pretek, ali meni to tako nije delovalo. Izgledalo mi je uvek da sve što je lepo kratko traje, jer tako sam bila naučena, a sve što je ružno i tužno, otegne se u nedogled.
Nakon decenija istraživanja i čeprkanja po sebi u cilju da shvatim šta je to sa mnom i gde ja to grešim, ustanovila sam da nigde ne grešim, nego mi je fokus malo pomeren na ono što me ne raduje, umesto na ono što me raduje. Kako sam sve više počela da mislim o onome što je dobro i lepo, da na tome još više radim i da se oko toga još više trudim, tako su stvari počele da se menjaju. Mnogo je vode Dunavom proteklo pre nego što sam se zaista i uverila da se ono na šta usmeravam pažnju stvarno razvija, raste i počinje da dominira u mom životu. Na primer, bubuljice na licu dugo su bile moja opsesija, samo sam njih videla na svojim slikama i u ogledalu i bila sam opsednuta time kako da ih se ratosiljam, ili prikrijem. A onda sam odustala od toga. Počela sam sa namerom da skrećem pogled sa svog tena na oči, na osmeh, na kosu... i sve je počelo da se menja. Ne, nisu bubuljice nestale same od sebe, ali se ođednom javila potreba da promenim ishranu. Pojavili su se neki novi ljudi u mom okruženju čiji sam primer mogla da vidim izbliza i da se uverim da određene namirnice i nisu neophodne da bih normalno živela. Tek kao posledica tih promena, i bubuljice su nestale sa mog lica... Kada sam to počela da primećujem, shvatila sam da ih već mesecima nema. Eto tako Univerzum podržava ono na šta se fokusiram.
Na sopstvenom, kao i na brojnim primerima ljudi koje poznajem, uverila sam se više puta koliko smo mi lično odgovorni za sve što nam se u životu događa, ali iz skučene perspektive u kojoj u glavnom sa svojom svešću obitavamo, mi to teško možemo da sagledamo. Tek kada se čovek ozbiljno pozabavi svojim karakterom, svojim mislima, rečima i delima tj.navikama koje ga sačinjavaju, tek onda može da sagleda i tu širu sliku sveta u kojem živimo. Tada se i Univerzum priključi i sve se ujedini da doprinese promeni. Tako sam uvidela da sam ja glavni arhitekta sveta u kojem želim da živim. Zato ga brižljivo, ciglu po ciglu, kreiram svojim mislima, rečima i delima. Jeste to mikro svet, ali kada svako izgradi mir u svom mikro svetu, biće to moćan arhitektonski poduhvat za celu planetu. A i šire. Univerzum podržava sve ono na šta se čovek fokusira, i ma kako sitna svaka moja ciglica bila, njemu je jednako važna za izgradnju sveta o kakvom maštam. Ali pažnja! Umesto mene ništa neće uraditi, nego će tek kada se ja potrudim, i on podržati. Ipak sam ja glavni arhitekta svoga sveta.
Nina Martinović Armbruster
