Ninine mustre: Sombrero komplikado
Saznala sam nedavno od jednog dragog kolege koji se bavi folklorom i plesom kako su ih na jednom druženju nakon mnogo plesa, ali i pića, domaćini naučili plesu koji će ih automatski otrezniti i dovesti, kako bi se danas to popularno reklo, na fabrička podešavanja.
Priča mi je bila fascinantna, jer i sama verujem da je čovekov organizam sposoban za sve što zamislimo, samo je važno da umemo da ga koristimo.
Ples o kojem je reč, zove se „Sombrero Komplikado“ i već samo njegovo ime govori o čemu se otprilike radi. Kažem otprilike, jer tek kada sam i videla demonstraciju plesa, bilo mi je jasno koliko je komplikovan. Deluje vrlo lepo, senzualno i nekako tečno, kada ga igra par koji ume. A kada se malo uspori, vidi se da su im ruke toliko zamršene, pokreti zahtevni i komplikovani, da je jasno koliko koncentracije moraju da ulože kako ne bi jedno drugo povredili.
Da, baš tako mi izgleda taj ples u kojem se prepliću ruke oko tela i glave, pomeraju se levo desno, gore dole, zamrsuju i odmrsuju na sve strane. Posle nekoliko minuta čuđenja kako li to sve uspevaju, sinula mi je ideja da se tako zapravo i u životu odvijaju stvari. Kada god se u nekoj situaciji zaglavimo i neophodno je da promenimo perspektivu iz koje je posmatramo ili bolje rečeno potrebno je da se „otreznimo“ od dotadašnjeg načina gledanja na stvari, neophodno je da se dobro koncentrišemo na nešto sasvim drugo.
Najbolje i najjednostavnije rešenje je da se koncentrišemo na sebe, svoje telo, svoj um i na njihove sposobnosti, koje su barem u teoriji, bezgranične. Zato mnogi govore o obraćanju pažnje na disanje kao prvom koraku ka uspostavljanju mira, ravnoteže i osnove za dalje, neometano delovanje u bilo kojoj situaciji. Kada se koncentrišemo na jednostavnu radnju koje uglavnom nismo ni svesni, tada se sve snage našeg bića usmere u tom pravcu, otpadaju nepotrebne, uglavnom besmislene brige koje se tiču budućnosti, ili krejnje ometajuće nezadovoljstvo koje se u glavnom tiče prošlosti.
Ostanemo samo mi i taj trenuitak u kojem živimo, sa otvorenim beskrajnim nizom mogućnosti koje nam stoje na raspolaganju. Svesno disanje nas resetuje i otrezni u trenutku, baš kao što Sombrero komplikado može da resetuje umorne i dekoncentrisane igrače, bili pripiti ili ne.
Druga dragocena pouka cele ove priče jeste u dugotrajnom vežbanju u cilju postizanja perfekcije i potpune harmonije. Plesači, da bi igrali ples Sombrero komlikado, moraju da ga poznaju veoma dobro. Ukoliko to nije slučaj, moraju da plešu vrlo sporo i pažljivo, učeći korak po korak i usklađujući se sa partnerkom. Dakle, potrebno je strpljenje i vežbanje, da bi to na kraju postalo jednostavno, da bi teklo glatko i prijatno. I baš je tako i u životu: kada se zaglavimo u nekim okolnostima, potrebno je da se „trgnemo“ da se nečim drugim (čitaj „sobom“) pozabavimo i da se na taj način resetujemo. Jeste komplikovano, ali nije teško, potrebno je malo strpljenja i poverenja. U sebe, naravno.
Nina Martinović Armbruster