Razglednica iz Sergijev Posada: Železničke stanice udešene kao opere

Do Sergijevog posada stiže se lokalnim vozom, u narodu popularno zvanom „električka“. Za razliku od uobičajenog, „dugoprugaškog“, gde svako ima zagarantovani ležaj, ovaj odgovara standardima Srbije i okoline: sedi gde ko želi i nema grejanja. Suludo, ali podnošljivo ako se voz napuni i putnici ga zagreju svojim telima. Trik je odabrati pravu stanicu jer ih Moskva, kao i svaki velegrad, ima pregršt, za svaki pravac.

I sve liče na zgrade opere, naravno. U toaletu shvatam šta je real-socijalizam: pregrade između dve VC-šolje ili pisoara su minimalne, pa možete da sa „kolegom“ ostvarite pristojan (ili nepristojan) kontakt, u muškom ili ženskom ogranku. Vrlo neprijatno. Verovatno je komesar za utrošak materijala zaključio da je „nepotrebno“ trošiti više na pregrade i „realno“ je dovoljno i ovoliko. Iritirajuće je shvatiti da su takvi ljudi upropastili ceo sistem, koji bi, ruku na srce, sigurno bolje prošao da su „određivači standarda“ bili manje „realni“.

U vozu, kao na pijaci gde prodaju Rodni i Delboj: ulazi prvo prodavac odeće i vadi iz torbe „artikle“ i uzvikuje šta nudi i po kojoj ceni. Niko ga ne „tretira“. Poslušno vraća sve u torbu i ide u sledeći vagon. Još jedna „putnica“ se penje na „stejy“ i deklamuje prednosti krema koje se mogu kupiti i vadi ih iz torbe.

I ona odlazi u sledeći vagon da ponovi istu priču sa zadivljujućom disciplinom. To se zove direktni marketing. Ulazi jedna baka i peva prelepu i dirljivu rusku narodnu pesmu o emigrantima koji odlaze trbuhom za kruhom, verovatno u Njujork, brodom iz Odese. Zvuči ruski, a po duhu veoma jevrejski.

Pomislim, koliko li je samo današnjih velikana u svim mogućim područjima umetnosti i biznisa u SAD imalo u porodici nekog ko je ovu pesmu pevao na palubi broda.

Sergijev posad je prava ruska bajka. Gradić pod snegom, okružen belim kremljovskim zidinama (original, dakle ne prefarban - inače su moskovske bele zidine komunisti prefarbali u crvene), koje su srce mesta. Figura medveda, ovde mitske životinje, kao u Srba vuk, maše sa svakog ćoška i pozdravlja namernike.

Rusi me pitaju koja je naša nacionalna životinja. Kažem Vuk, koga je i Vasko Popa ovekovečio u nizu pesama sa nacionalnim nabojem, onakvim kakav treba biti (a znamo milion načina kakav ne treba biti!). Rusi me gledaju začuđeno. „Vuk? Ali to je opasna i krvoločna životinja! Medved je sladak i fini i jede med.“ „Stvarno? Medved je pitom i fini? Vaš sistem vrednosti je malo nerealan. Ne bih voleo da se sretnem u šumu ni sa jednom od ovih zveri, ali mi se medved čini kao gora opcija.“ Da, moj pradeda se zvao Vuk. Veoma ih čudi to. Iako imaju prezime Volkov.

Uživamo u prizoru pahulja koje padaju svuda unaokolo dok pravite fantastične fotografije i zaljubljujete se u rusku zimu. Lukovice tornjeva crkve obojene su u plavo, sa zlatnim zvezdicama. Ovde je Andrej Rubljov naslikao ikonu Trojice. U ovim zidinama su kršteni prestolonaslednici. Tokom Strelecke pobune 1682. mladi Petar Prvi, kasnije Veliki, sklonio se ovde. A kad je izašaooo...

Sveti Sergej Radonješki, koga su nam Rusi poklonili kao spomenik za Dunavski park u Novom Sadu, u centralnoj je crkvi. Ući i videti mošti zahteva, kao i sve od vrednosti ove zemlje, čekanje u redu na pola sata. Unutra su i freske i ikone Andreja Rubljova. Ko ostane imun na asocijacije i lepotu, nema znanja ili duše. Odlazimo da pijemo medovinu kao stari Sloveni. Ne medovaču, to je rakija. Medovina je staro alkoholno slovensko piće jačine piva. A slatkoće... Meda, naravno. Svuda polihromija i belina. Jer je zima, ali gledam slike na internetu kad je leto u Sergijevom Posadu - sve vrca od boja! Vratićemo se na leto. Svi jedu „medove kovrižke“ - medene ćilimčiće - medenjake veličine lepinja. Osećamo se kao u bajci starih Slovena, u šumarcima, gde su stare drvene kućice sa čipkastim ukrasima, takozvane izbe.

Žikica Milošević