Moniki Maširević titula za predstavljanje Indije

Ceneći njenu dvadesetogodišnju ljubav prema sedmoj po veličini zemlji sveta, a drugoj po broju stanovnika koju prezentuje srpskoj javnosti, lično joj je ambasador Indije u Srbiji Sandživ Kohli krajem januara uručio zahvalnicu za veliki doprinos širenju znanja o toj zemlji južne Azije.

- Koristim isključivo svoj audio - vizuelni materijal, ponekad snimam kamerom, a ljudima dočaram taj neverovatni duh mnoštvom fotografija – priča Monika Maširević, dodajući da se sigurno stotinjak slajdova „preleti“ tokom predavanja. – Ambasador i zaposleni u ambasadi Indije su me slušali tokom mojih izlaganja i ono što mi je veoma prijalo su njihove izjave da sam most između Srbije i Indije, nešto poput najboljeg ambasadora u Srbiji. Naročito me oduševilo to što su mi kazali da su naučili nešto novo o istoriji Indije na mojim predavanjima. Nisam očekivala da ću dobiti zahvalnicu, a dodelili su mi je simbolično na Dan Republike Indije, kada i predsednik te zemlje najznačajnijim građanima uručuje nagrade. Posebno mi je drago što su me nazvali indologom, to je za mene velika titula, jer su tako saželi ne samo to što pišem, već i ono što iz geografije, istorije, religije i drugih oblasti znam o Indiji.

Do sada je kaže osam puta bila u Indiji i zaljubljenik je svega što potiče sa tog tla. Promovisanje svete zemlje vidi kao misionarski rad, jer pokušava da ubere duh Indije putujući tom čudesnom zemljom i sve to na kraju upakuje i predstavi srpskoj čitalačkoj publici. Napisala je dve putopisne knjige „Preživeću - Avanture s hodočašća u Indiji” i „Put u Radžastan”, otvorivši vrata svojih putovanja javno svima koji žele da saznaju više. Istovremeno sada radi na srpsko - indijskom romanu i monografiji, koju je posvetila hinduizmu zbog kojeg je prvi put i kročila na tlo Indije.

– Kako su mi mogućnosti dozvoljavale, tako sam birala destinacije i misije odlazaka, a „Preživeću avanture sa hodočašća u Indiji” opisuju šesti odlazak koji je bio dramatičan, pun adrenalina i nepredviđenih situacija – priseća se Monika. – U početku sam putovala organizovanim turama, a kasnije sam se u avanture otisnula potpuno sama. Pre svega me zanimaju religije kojih ima mnogo, indijski hramovi, mahom hinduistički. Nije lako, naročito ako ste sami, a to je imperativ na mojim putovanjima.

Prema njenim rečima, samostalno putovanje joj je otvorilo mogućnost da upoznaje lokalno stanovništvo.

Legenda o princezi

Obišla je Monika Maširević i tvrđavu Čitorgarh. Mit kaže da se tamo desio „džohar”. Naime, jedan od turskih vladara u ono vreme čuo je za princezu, hinduskinju Rani Padmini, o čijoj lepoti se naširoko pričalo. Krenuvši sa vojskom  prema Radžastanu, želeo je da otme za sebe. U 15. veku tradicija nije dozvoljavala da muslimani vide hinduskinju, koja je već pripadala svom hindusu - suprugu. Kada je čula tu vest, iz moralne pobude skočila je u ogromnu vatru, a kao znak podrške za taj čin, više od 30.000 dvorskih dama je zajedno sa njom načinilo isti korak, bacivši se u jarki plamen.

– Od 28 država koliko ima Indija obišla sam 14, od države Harijana, do grada Bombaja, videla sam Gou na zapadnoj obali Indije, ali nije me naročito oduševila – kaže Monika Maširević. – Zaputila sam se u južni deo u Karnataku i Utar Pradeš, koji odlikuju sveta mesta poput grada Varanasija, najsvetijeg hinduskog grada, sa 5.000 godina starom pisanom istorijom i mnoštvom hramova. Uglavnom sam išla na hodočasnička mesta koja se nalaze uz obalu Gange, a najistočnije sam bila u zapadnom Bengalu. Najviše uticaja je na mene ostavilo područje Radžastana, a Pandžab bih volela da vidim u narednim putovanjima. Ostavljam utisak na lokalno stanovništvo, gde god da se nađem, jer uvek nosim indijsku tradicionalnu odeću i dosta nakita, sa crvenom tačkom na čelu, još kad me sunce malo sprži, podsećam na njih, iako se vidi da nisam. Stanem sa svakim i popričam, sklopim vrlo brzo prijateljstva. Imam u mislima urađenu maršrutu za naredne odlaske, pa kada se kockice slože, tada ću se ponovo otisnuti na put.

Jedan od Monikinih puteva počinje od prestonice Radžastana, iz Džajpura, i vodi u Hram majmuna, koji krije jezerce. Sveštenik joj je objasnio da je povezano podzemnim kanalima sa svetom rekom Gang. Videla je Amber palatu, po kojoj je Džajpur, odnosno čitav Radžastan poznat. Palata Hava Mahal ili Palata vetrova je ikona Radžastana i uz Tadž Mahal, je najprepoznatljiviji simbol građevinske arhitekture Indije.

-Na pet spratova ima više od 900 prostorija i prozora, koji su rađeni posebnom tehnikom izlivanja betona pa podsećaju na čipkane, a građeni su tada tako da žene na dvoru mogu da vide šta se dešava na čaršiji, a njih niko da ne može da vidi – objašnjava legende indijska avanturistkinja. - Stari deo Džajpura je u specifičnoj roza boji i ima jako puno bazara. Obišla sam i grad Mandavu od 25.000 stanovnika, što je za Indiju manje nego što su Čenejski salaši. Saznala sam da grad koriste filmadžije, a nekada je bio put svile.

Sve to su utisci samo sa trećeg putovanja, istisnuti iz sećanja na uzbudljivu avanturu.

Ivana Bakmaz