Naši stranci: Košarkašica Janina Sobolevska Dragojević dres Poljske zamenila za “Vojvodinu”

Pa još sa Marijom Veger, mojim nedostižnim uzorom. Mlađi ne znaju da je i za košarkaše bivše Jugoslavije bila i ostala nenadmašna - objašnjava Janina Kazimjera Tereza Sobolevska Dragojević, koja je dres reprezentacije Poljske zamenila za “Vošin”. Od 144 košarkašice SFRJ, bila je 15. na listi strelaca, jedina strankinja. Davala je po utakmici prosečno 18 poena, često i 25 u doba bez trojki. Respektabilno.

- Čim sam stigla u Novi Sad pozvao me je čuveni košarkaš i trener, kasnije selektor ženske reprezentacije Ladislav Demšar, koji me je video u Mađarskoj kad sam igrala protiv “Vojvodine”, a poznavao je mog muža. Nisam visoka, tek 168 centimetara, mada su tad izrazito visoke bile samo reprezentativke Rusije. Za košarku je važno da si brz, okretan, znaš da se postaviš i zaustaviš protivnika bez faula. Visoka igračica uhvati loptu, doda meni na pola terena, a ja Mariji koja je već pod košem i odmah ubaci. Tad su samo sportske novine beležile utakmice, a o ženskoj košarci pisalo se jako malo. Prva moja utakmica na televiziji bila je 1972. u beogradskom “Pioniru”. Moj muž je kod kuće gledao i pričao mi da je komentator rekao da za “Vojvodinu” igra Dragojević Nina, poreklom Poljakinja. Nisam ja poreklom Poljakinja. Ja sam Poljakinja. Do danas čuvam slike sa te utakmice. Radovala sam se što ću nastaviti da igram i u klubu učim srpski, ali u svlačionici čula sam samo mađarski, maternji mojih koleginica. Nema stranca koji se može pohvaliti da je srpski učio od košarkaške kraljice Marije Veger.

A Nina je stigla kao zrela igračica sa 28 godina. Pre toga je Poljskoj bezbroj utakmica igrala za dva odlična kluba rodnog Poznanja, tri put njen tim je bio državni šampion i više puta je nastupala za seniorsku reprezentaciju.

- Sport mi je zacrtao sudbinu. Bilo mi je 13 godina kad je u moj ženski liceum došao trener poznatog poznanjskog kluba. Prijavilo se 50 devojčica, a nas tri smo napravile karijeru. Tad se igralo teškom, kožnom loptom, medicinkom, koju sam u početku jedva držala. Godinu kasnije, pozvana sam na pripreme juniorske reprezentacije. Sreća bez kraja, a trebalo je da idem na pripreme, a ne da igram. Sad je drugačije. Tad je sport bio ljubav i strast, a danas je sve novac.

U Novi Sad je došla 1971. zbog Branislava Dragojevića, koga je upoznala na turniru u Sigetvaru.

- Dan pre puta spakovala sam stvari i otišla u provod. Vratila sam se kući, obukla trenerku i zaspala. Roditelji su bili na odmoru, baka me budila i gunđala: „Nije dosta što si u sitne sati došla kući, a sad, umesto da putuješ, spavaš!“  Imala sam pola sata do polaska voza - seća se Nina. - Tad počinje komična trka sa mnogo presedanja i peripetija. Klupske drugarice su me satima čekale i kladile se da li ću stići.Tu je sa košarkašima “Vojvodine” bio privlačan momak obučen u italijansku majicu, jer su tad Jugosloveni išli u Trst po modernu garderobu. Venčali smo se u Poljskoj. Nisam imala ambicije da budem bogata, živela sam skromno. Kad sam došla, kupila sam “Bagat” mašinu i sebi sašila trudničku haljinu. Pre rođenja sina podnela sam zahtev za državljanstvo jer je jugoslovenski pasoš bio uslov da sa decom putujem do mojih roditelja. Državljanstvo sam čekala celu deceniju. Žao mi je što nije dozvoljavano dvojno pa sam se morala odreći poljskog.

Nina živi sa sećanjima jer je ponela dokumenta, diplome, značke… da se podseti mladosti i zavičajnog Poznanja, stare prestonice njene Poljske.

- Dobila sam 1983. posao u novoizgrađenom Spensu i tu radila četvrt veka. Tata je bio ekonomista, finansijski direktor. Tad nije bilo kompjutera, papire je donosio kući, cele noći računao, platne liste pisao olovkama različitih boja. Govorila sam sebi : “Nina, nikad nećeš raditi što i on“. Sa 50 godina položila sam ispit, dobila licencu samostalnog knjigovođe i bila šef računovodstva. Kao moj tata. Sa 12 godina staža u Poljskoj i 34 u Srbiji otišla sam u penziju.

Uvek govori da je po papirima Srpkinja, u duši Poljakinja, ali naglašava da je najvažnije biti čovek. S nežnošću se seća dobrih vremena kad su se ljudi saosećali sa drugima.

- U vreme hiperinflacije, 1993. godine, direktor Železnica Poljske, moje bivše firme, slao mi je pakete konzervi, čokolade, sapuna. Nisam se stidela da subotom na pijaci prodam viškove i dođem do novca. U Poljskoj sam poslednji put bila 1997. godine, kad mi je umro otac. Tamo me niko nije čekao. Izgubila sam vezu sa porodicom. Brat je mlad umro. Ne znam ni da li je sestra živa.

Ninu boli zaborav. Ne zovu je iz poljske ambasade, za Poljake nije Poljakinja. U nedavno izašloj knjizi o 100 godina košarke Poznanja jedva je pomenuta. KK “Vojvodina” je zaboravio igračice koje su utkale svoje živote u uspehe tima. I tamo i ovde strankinja. Živi sa sećanjima uz svoju dragocenu svesku, gde čuva sve bitno za njenu karijeru i isečke iz novina. Uredno je beležila koliko je koševa dala i koju ocenu na utakmici dobila.

- Šta očekujem u 79. godini? Pomažem mužu, koji je više od dve godine u invalidskim kolica, i strepim nad zdravljem i tranzicijskom sudbinom svoje dece.

Jelena Stamenković