VRT DETINJSTVA: LEA I JA Skokom u nepoznato postavljen rekord

Nakon zavidnog strpljenja i još zavidnijeg „od sutra ću“, došao je TAJ dan!

Da, dobro ste razumeli, jutros sam bila na svom prvom ovogodišnjem treningu i izdržala čitav sat bacakanja, razvlačenja, tegljenja, skakanja, kikotanja, kukanja u sebi i preznojavanja u ŠMEK-u. I sve to ne bi bilo čudno da Lea nekad nije bila dobar sportista. Ponekad i više nego samo “dobar”.

Lea je uvek bila „brzinac“. Sprinter. Još u prvom razredu osnovne škole (u Srpskom Itebeju), iako najmlađi đak u generaciji, iako žensko, bila je najbrža od svih učenika (dakle, i od dečaka!) iz oba srpska odeljenja. Kad je učiteljica viknula „Start!“, pedesetak klinaca zaputilo se s jednog kraja fudbalskog terena na drugi. Eh, kao da je juče bilo... Lea je trčala tvrdoglavo ka cilju, okrećući se da proveri da li je zaista sve starije vršnjake ostavila iza sebe, dok su joj obrazi poskakivali (sosa, šta će sirota) kao u pit bula kad kidiše na... Pa, na šta li već kidiše... No, Lea je prva stigla do ograde, ubeđena da su joj to poslednji ovozemaljski udisaji. Ali nisu bili, jelte...

Kako su prolazile godine, Lea je bila najbrža samo među devojčicama, dok bi ispred nje bilo tri, pet, pa i deset dečaka. Ali, nije je to nešto mučilo. A i što bi?

U petom razredu (u Žitištu) Lea je već uveliko trenirala odbojku. Igrala je na poziciji tehničara, iliti dizača, iliti ono što je bio Nikola Grbić. Nije bilo utakmice (sve dok je trenirala tj. do kraja osnovne škole) a da je ona sedela na klupi! Uvek je bila prva postava, a bilo je i situacija da je „kuvanjem“ osvajala presudne poene koji su značili da njen tim pobeđuje. Obožavala je odbojku! Ni menstruacija, ni pad na stepenicama pred trening, ni glavobolje, ma ništa je nije moglo sprečiti da ode na trening ili utakmicu...

Nego, u petom razredu, Leu je primetio nastavnik fizičkog na zameni. Mlađa, trener u zrenjaninskom atletskom klubu „Proleter“. Zadovoljan Leinim atletskim veštinama, rešava da osnuje ogranak „Proletera“ tu u selu. I bilo ih je tu nekih desetak entuzijasta, koji su prestajali da se tako osećaju kako su treninzi odmicali, jer sve što su radili bilo je trčanje ukrug i ukrug i ukrug i da se onesvestiš koji je već krug to bio...

Onda je naišlo „neko“ takmičenje u Novom Sadu. Prijavi ih Mlađa, podeli im discipline (šta god to značilo), Lea dobije trčanje na 60 metara. Oh, to će kratko trajati, milina, mislila je Lea. Kad ono, međutim, dođoše klinci entuzijasti na ooogroman Karađorđev stadion u Novom Sadu, majko mila koliko je tamo bilo ljudi, sportista, gužva, svi u nekim dvodelnim pravim sportskim kostimima, a Leu i drugare blam jer njihove bele majice od pranja više i nisz bele, a nije vala ni ispeglane. (Ko još pegla stvari za znojenje?!)

Kad, eto ti Mlađe, kaže: „Lea, izvini, ali zakasnili smo na tvoju disciplinu!“

Ma, da li je moguće da je to najbolji dan u Leinom životu? Došla u veliki grad, neće se oznojiti, neće se izblamirati - ima li šta lepše?

Al', ne lezi vraže, Mlađa nije od juče... Brzo je našao rešenje i prijavio Leu na drugu disciplinu koja još nije počela - skok u dalj!

„Skok u... šta?“, pitala je zbunjena Lea, pa nek’ je ispala i stoput glupa, ali zar atletika nije samo besomučno trčanje ukrug?

„Sad ću ja tebi sve da objasnim i pokažem, ništa komplikovano... Vidiš ovu dasku kod peska? E, od nje izbrojiš toliko i toliko stopa, zatim se zatrčiš i kad staneš na tu dasku, ni milimetar preko nje, baciš se u pesak.

Razumela?“, pun nade pita Mlađa...

Razumela je Lea, ali joj ništa nije bilo jasno...

Ipak, skočila je triput, svaki put po propisima, i konta Lea, to je to, nije bilo strašno, sad može kući.

Kad, eto ti opet Mlađe.

„Imaš još tri skoka.“

Pfff... Taj dan kao da nije imao kraja...

Skoči Lea još triput, e sad je definitivno gotovo, a Mlađa dotrčava i pruža ruku:

„Čestitam, osvojila si treće mesto!“

Osvojila ŠTA?

Da, Lea je tog dana postavila lični rekord od 3.89 metara u disciplini skok u dalj. Da fazon bude veći, to se desilo na MEĐUNARODNOM TAKMIČENJU, što je Lea skontala tek kad je stala na pobedničko postolje pored Nemice!

Lea je izašla u zrenjaninskim novinama, pohvaljena kako je jedini sportista zrenjaninskog kluba „Proleter“ koji je osvojio medalju, a na takmičenju je (baj d vej) učestvovala i Ivana Španović. (Baba i dalje čuva isečak iz novina, u slučaju da ste neverne Tome...)

Elem, vraća se Lea ponosna kući, okićena bronzanom teškom medaljom (pravom medaljom, znate!), sva u nadi da konačno više neće samo trčati u krugove na treninzima, već da će i skakati u dalj. To joj je, svakako, lakše padalo...

Aliiii... Kako ni u sportu ne ide sve kako bi trebalo da ide, Lei je suptilno objašnjeno da se s njom neće raditi na toj disciplini (razloge neću otkrivati, nema mesta senzacionalizmu, a i prošlo je previše vremena, ne bi imalo smisla), te da je krugovi i dalje čekaju.

Lea je izdržala još mesec dana i onda rešila da batali treniranje atletike.

Srećom, odbojka je uvek bila tu...

Ipak, Lea je svake godine išla na školska i opštinska takmičenja, skakala je u dalj, osvajala zlatne medalje. Novi najveći uspeh postigla je u osmom razredu kada je postavila novi lični rekord na republičkom takmičenju skočivši 4.19 metara. Tada je opet osvojila bronzu.

Po završetku osnovne škole, Lea je prestala da se bavi sportom. Ugojila se i više nikad nije imala snažne butine, ravan stomak, jake bicepse.

Neće ih ni sad imati, ali se bar pokrenula. (Nadam se.) Trebalo joj je 15 godina, ali nikad nije kasno početi voditi računa o svom zdravlju i telu.

(Samo da uspem da se nateram opet da ustanem ujutru i odem na trening. Bar još koji put ove godine.)

Lea Radlovački