Kad temperatura u Velikom Novgorodu padne na -28, ulični zamrzivači služe da zagreju sladoled

Gradski autobus je potpuno zamrznutih stakala, a „smrzotine“ se ne mogu sastrugati rukama. Sve neverovatno škripi jer se mašinsko ulje stvrdlo i ležajevi su kruti. Ljudi izgledaju kao da su loptice naduvane od ogromne količine odeće. Svuda su u šest ujutro otvorene cvećare, ali pekare nisu. Ne mogu se kupiti kifle, ali mogu cveće da se odnese koleginici ili devojci, ženi!

Hostel? Avantura! Čovek nam otvara vrata i uzima pasoše. Zapisuje podatke da bi nam izdao sobu, a u tom se pojavljuje neka namrgođena žena. “Ko ste vi?” “Turisti.” “Imate li rezervisano?” “Pa, imamo mejlom.” “Jeste platili avans?” “Ne.” (Konverzacija je na ruskom.) “E, onda ne znam da li ima mesta, zvaću upravnika da vidim šta on kaže.” Uplašeni idejom da nas izbace na -28, počinjemo da razgovaramo na srpskom između sebe.

Žena gleda naše pasoše na ćirilici, sluša razumljivo-nerazumljivi jezik i pita nas “Ma, odakle ste vi?” “Iz Srbije!” Naglo se menja izraz lica “šefice”: “Pa, naravno, da ima mesta! Što ne kažete da ste iz Srbije! Ja sam mislila da ste neki Holanđani ili tako neki zapadnjački bašibozuk, pa da vas malo stresem! Ne treba nam upravnik! Eto, sad će ključevi, čaj na račun kuće, dodatne radijatore i grejanje da unesemo u sobe, bez brige!” Eto, baš lepo da nismo iz neke “zabiti” kao što je Holandija, Norveška ili SAD, inače bismo gadno nastradali u ovoj zemlji.

Moj pokušaj da se umijem prolazi u znaku šoka: na putu za kupatilo pored mene prolazi devojka sa Daunovim sindromom i kaže mi nežno “Zdravooo!” I ja otpozdravim. U glavnoj prostoriji mnogo njih, svako na neki način očigledno ometen u razvoju, u skupini sa vaspitačem. Dobacuju se, pomalo nespretno loptom veličine one za pilates. Svi mi simultano kažu: „Zdravooo!”, sa osmehom iskrenih bića koja ne znaju za zlo. Njihova dobrota me je dirnula. Kao malena dečica su, fini i mirni.

Ispostavlja se da su naši domaćini od jutros vaspitači, a ovi mladi ljudi su štićenici Doma za ometene u razvoju, koji izdaje polovinu svojih soba kao hostel, da bi se finansirao sam za sebe. Odlazim u kupatilo, a za mnom ulazi simpatičan mladić, gotovo neprimetno ometen u razvoju, kao Forest Gamp. „Ja sam čuo da ste vi iz Srbije?” Kažem, jesam. “A vi ste Srbin?” Ja kažem, jesam. Ne znači automatski, nisu svi tamo Srbi, ali eto, ja slučajno jesam. One će, sa osmehom i klimanjem glavom: “Aaa, razumljivo, razumljivo. A vaša devojka, je li i ona iz Srbije?” Jeste. “Je l‘ i ona Srpkinja”. Jeste. “Aaa, razumljivo, razumljivo.” I dok se umivam, on me sa osmehom gleda i smišlja još pitanja, a ja ga blago i sa osmehom upitam da li bi izašao napolje, ja bih da budem malo sam u kupatilu? “Aaa, razumljivo, razumljivo”, kaže on, sa stidljivim osmehom, i izlazi uz izvinjenje.

Razgledanje? Na solidno toplih -22, sada već usred dana, sve izgleda kao da je apsolutno ukočeno i zamrznuto. Belo je i prepuno svetlosti. Kao bajka, kao kraj sveta. Vadim digitalni foto-aparat i ustanovim da je privremeno preminuo. Ta elektronika i nije predviđena da radi na toliko niskim temperaturama, valjda. Slike? Toliko bele i svetle da se gotovo ništa ne prepoznaje.

Novgorod je bio oduvek prkosan i republikanski. Oni su ovde imali i Novgorodsku Republiku i sami su sebi birali kneževe i ljude na funkcijama, a titule se nisu nasleđivale. Imali su prve parlamente, koje su zvali Veće (kao na srpskom!), i parlament je mogao da razreši knjaza dužnosti. Vredi videti freske Teofana Grka. On je bio nešto kao srednjovekovni ekspresionista. Kada ovaj inovator naslika Hrista Sudiju, poželiš da više ne napraviš nijedan greh! Mnogo popreko gledaju njegovi Hristosi.

Volhov, veličine Save ili Dunava, potpuno je zaleđen. Liči na livadu. Nebo je svetloplavo, sve je prepuno svetlosti. Gledamo dve žene koje buše rupe u ledu i kupaju se. Jedna je debeljuškasta gospoja srednjih godina, a druga je mlada sportistkinja, mišićava kao Jelena Isinbajeva. Njih dve se i sunčaju. Jer je supersunčan dan. Rusija!

Neko prodaje sladoled na ulici. Ja se pitam ko ga jede. Ali, ljudi kupuju! Kupujemo i mi i slikamo se. Shvatam da je zamrzivač u kome je sladoled zapravo grejač jer mora da zagreje sladoled sa -28 na -5! Pokušavam da osposobim digitalni aparat. Moja saputnica viče: „Hajde, požuri, topi mi se sladoled u ruci!“ Odgovaram, „Evo, evo“, a onda iz njenog smeha svatam da je sve to ironija. Topi se, ha ha. Nije nego.

        Žikica Milošević