Novosađanin Strahinja Đokić kao Leporelo u "Don Đovaniju"

Leporelo je jedna od glavnih uloga u ovoj „operi nad operama“ kako je mnogi nazivaju, i gotovo po?ednako zahteva kako pevački, tako i glumački virtuozitet i smisao za komiku, jer taj lik dosta opisuje i samog Don Đovanija, a njihov odnos je temelj ove opere, na kojem sve počiva.

Dosad smo Strahinju Đokića gledali mahom u Verdijevim operama, poslednja u nizu je bila „Aida“, a sada je došla na red Mocartova komična opera, i to jedna od četiri njegove najznačajnije, uz „Figarovu ženidbu“, „Čarobnu frulu“ i „Tako čine sve“.

- Nisam dosad pevao komične uloge i negde mi to i jeste bila želja. Jer, Verdi traži izuzetno lepo pevanje i ima neke svoje poteškoće, koje treba savladati, a u komediji mislim da je mnogo veći akcenat na sceni, i na izrazu. Mnogo više boja može da se pravi u pevanju, i jednostavno je drugačije. Meni se to jako dopada i jako mi je drago što radim ovu operu. Nikad nisam dosad pevao u ovako velikoj ulozi i tako zahtevnoj - kaže za naš list Strahinja Đokić.

Ova predstava, u režiji Alberta Triole, nastala je kao koprodukcija dve operske kuće - Narodnog pozorišta u Beogradu i Opere i teatra „Madlenianum“. Premijerno je izvedena 2017, i sada je ponovo na repertoaru. Čuvenog zavodnika Don Đovanija i ovog puta igra Vladimir Andrić, njegovog slugu Leporela Strahinja Đokić, Don Otavija Stevan Karanac, Dona Anu Snežana Savičić Sekulić, Dona Elviru Aleksandra Stamenković, Cerlinu Sofija Pižurica, Mazeta Milan Obradović, i Komendatorea Pavle Panin. Dirigent je Ana Zorana Brajović, a u predstavi učestvuju hor, orkestar i baletski ansambl Narodnog pozorišta u Beogradu.

– Kada su u „Madlenianumu“ postavljali ovu predstavu pre nekoliko godina, ja sam bio u podeli za ulogu Komendatorea. Međutim, nekako se dogodilo da nikako nisam stigao na red da je pevam, ili ja nisam mogao, ili kad sam bio tu, nije bio moj red po kastu. Sada me je Nikola Mijailović, direktor Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, pozvao i pitao da li bih mogao da pevam ulogu Leporela, i ja sam rekao naravno da mogu, i „spakovali“ smo sve, iako smo imali malo vremena. Ja sam ariju Leporela već pevao, i u sekstetu na jednom koncertu, pa mi nije sve to skroz novo, mada jeste bilo malo vremena. Tako nešto veliko do sada nisam pevao – pominje Strahinja Đokić koji sada takođe prvi put peva na sceni „Madlenianuma“.

Novosađanin i po rođenju i po obrazovanju, mestu u kojem i nastupa, a i radi na Akademiji umetnosti u Novom Sadu kao stručni saradnik, Strahinja Đokić je karijeru praktično istovremeno započeo i u Srpskom narodnom pozorištu i beogradskom Narodnom pozorištu, i na obe scene debitovao u istoj ulozi - Tamničara u Pučinijevoj operi „Toska“. Tih godina je Strahinja Đokić počeo da niže i uspehe na takmičenjima, ne samo na našim (laureat Republičkog takmičenja za mlade pevače 2011. i 2013. godine, dobitnik nagrade „Dositej“ Fonda za mlade talente za izuzetne uspehe na takmičenjima, počasna diploma „Miroslav Čangalović“), već i na inostranim. Decembra 2019. je osvojio prvu nagradu i nagradu za najboljeg basa na takmičenju „Nikolaj Đaurov“ u Modeni, u Italiji, gde se inače tada usavršavao na Institutu Veki-Toneli, kao stipendista fonda čuvene operske umetnice Raine Kabaivanske. Prošle godine je bio laureat takmičenja „Gena Dimitrova“ u Plevenu, u Bugarskoj, kao i „Lazar Jovanović“ u Beogradu, i uz to je osvojio i Gran-pri na 8. međunarodnom takmičenju solo pevača „Vera Kovač Vitkai“ u Novom Sadu.

O učešću na takmičenjima Strahinja Đokić kaže da se trudi da ide na njih kad god može.

- Zavisi od obaveza koje imam, i ovde i negde drugde, ali gledam da odem na takmičenja kad god mogu, jer da bi pevač bio pevač, mora stalno da peva, a u poslednjih par godina je situacija takva kakva jeste, predstava ima toliko koliko ih ima, i ne samo kod nas, nego je i napolju vrlo skromno, tako da ja idem kad god mogu – pominje naš mladi bas.

Uz ovakve provere svog vokalnog umeća Strahinja Đokić ne zanemaruje ni dalje obrazovanje, pa je nakon završetka Akademije umetnosti u Novom Sadu, tokom 2019. pohađao Akademiju za belkanto „Rodolfo Čeleti - fondacija Paolo Grasi“ u Italiji (Martina Franka). Školovanje je jedna stvar, a druga su kursevi, koji su, po rečima Strahinje Đokića, dobri, ali su jako kratki, i pitanje je koliko pevač može da dobije od toga, a neku informaciju će sigurno dobiti i neku svoju ideju će verovatno malo promeniti, ali za ozbiljniji rad je potrebno vreme.

- U Italiji sam živeo dve godine, i prva važna stvar koju bih izdvojio je da sam naučio jezik, što mi je jako pomoglo. Imali smo mi ovde italijanski jezik u školi, govorio sam ga, ali kad se živi tamo, usvoji se melodija tog jezika, što je važno, jer se na italijanskom i peva – objašnjava Strahinja Đokić.

U ovoj sezoni imao je i debi u operi „Aida“ u ulozi Ramfisa, u predstavi Srpskog narodnog pozorišta, a u decembru je učestvovao u „Kros operi“, koprodukcijskom projektu SNP-a, Landesteatera iz Linca, i Teatra komunale di Modena „Pavaroti-Freni“, gde je premijerno izveden. Ovu omnibus predstavu čine tri opere, koje su komponovala tri kompozitora, na tri jezika, a na istu zadatu temu.

- To su tri moderna dela, potpuno savremena, na drugi način komponovana, jedno na srpskom, drugo na nemačkom i treće na italijanskom jeziku. Zanimljiv je projekat, i drugačiji, nisam dosad učestvovao u nečem takvom, ne pevam puno savremene muzike, ali jedina „neprijatnost“ je konkretno u ovom slučaju bila ta što tri kompozitora pišu na tri načina, i drugačije tretiraju glas. Te promene su svima bile pomalo problem, jer je pola sata trebalo pevati na jedan način, pa pola sata na potpuno drugi, i onda na sasvim treći. U suštini, ne traje nešto dugo, priče su super zanimljive, iako su te promene svima bile najteže – napominje Strahinja Đokić, koga će publika u ulogama iz tri opere ovog projekta videti početkom aprila na sceni SNP-a.    

N. Pejčić