Tragom neobičnih nadgrobnih spomenika na Magarčevom bregu

Ipak, teškom mukom da se razaznati pod slojem mahovine i zuba vremena koji nepogrešivo i neumitno radi, da ta dva spomen-obeležja potiču iz prve polovine 19. veka i da pod njima počivaju, ni manje ni više, nego plemićke glave, kakvih  ima još na karlovačkim grobljima.  

„Gospodinu Grofu Dimitriju Brankoviću kapetanu, službovao u Petrovaradinskoj Regimenti, preminuo u 67. god. života sahranjen 12. novembra 1836. god. supruga Marija (Marta)“, stoji na spomeniku  kružnog oblika, dok na ono drugom otprilike  piše: „pored Grofa Dimitrija Brankovića supruga Marija (Marta) 1845. god“… Ko su bili grof Dimitrije Branković i žena mu Marija, sahranjeni, posle će se ispostaviti nimalo slučajno uz grobnicu velikog dobrotvora Dimitrija Anastasijevića Sabova, čijim novčanim prilogom je osigurano osnivanje Karlovačke gimnazije, otkriva nam Radoslav Bogdanović, jedan od dvoje sadašnjih vlasnika kuće tog karlovačkog velikana. Ono što u knjizi iz 1889. „Poslednja grofica Brankovićka“ Ignjata  K. Sofrona koju je Bogdanović slučajno pronašao u kućnoj biblioteci piše, jesu davno zaboravljne činjenice, a možda može da se kaže i nove, u vezi sa tim bogatim i plemenitim karlovačkim građaninom i kućom koju i dalje u Sremskim Karlovcima znaju kao Sabovu.

Zahvaljujući impozantnom novčanom prilogu, kojim je sebi za sva vremena obezbedio mesto u nezaboravu, Dimitrije Anastasijević Sabov stekao je plemićku titulu, ali i nakon njegove smrti u kući, u današnjoj Ulici mitropolita Stratimirovića, živelo je plemstvo. Kao što je poznato Sabov nije imao sreće s porodom, sva deca su mu pomrla, a ni posinak Mate, rođak njegove žene Sare, nije ga puno nadživeo. Sabov umire 31. oktobra 1803, a posinak 2. novembra sledeće godine, ostavivši iza sebe samo mladu i lepu udovicu Mariju, rodom iz Tabana, srpskog naselja u Budimu.                                                

Ta mlada udovica jedan je od glavnih likova Sopronove, kako ju je sam nazvao, krivične pripovetke  „Poslednja grofica Brankovićka“. Kako u predgovoru piše, prikupljajući građu za „Monografiju grada Zemuna“, Sopron je došao do materijala za ovo delo pisano na nemačkom jeziku, iz kog se može pratiti sudbina jedine naslednice velikog bogatstva osnivača gimnazije.

Iako je u tom delu u vrtlogu intriga koje plete oko nje bogati zemunski trgovac cincarskog porekla, kir Đorđe Manyarlija, koji bi da se ženidbom sa njom domogne plemićkog grba, ipak se o njoj štošta doznaje, kao i o prilikama na teritoriji Karlovačke mitropolije u to doba, posebno onim koje se odnose na pomoć ustanicima u Srbiji.

Sudeći po pisanju Soprona, mlada udovica Marija, nije dugo čekala posle muževe smrti na prosce. Šta više na jednoj od tri daće, koje je po tadašnjim običajima davala mužu, zapala je za oko naočitom kapetanu, grofu Dimitriju Brankoviću, čije poreklo se dovodi u vezu sa srpskom despotskom porodicom istog prezimena. Od tog dana grof Branković bio je rado viđen u domu naslednice Dimitrija Anastasijevića Sabova.

„Da je grof često dolazio u kuću Saboljevu, svi su Karlovci znali, a isto tako razglasilo se da i u mitropolitskome dvoru ne bi bili protivni, ta još bi se radovali, kada bi se grof Branković venčao sa mladom udovicom Anastasijevićkom. Ta ženidba bila bi sklopljena po želji Stefana pl. Stratimirovića, kojega se još na početku setismo. Kao što mišljaše Njegova Ekselencija, tako povlađivahu i svi Karlovčani, za to ne beše nikom zazorno, što je gospođa Anastasijevićka protiv običaja davala godišnjicu ili izvodnju  svome mužu na tri meseca pre godine“, zapisao je Sopron.   

I zaista, pre isteka godinu dana od Matine smrti Marija se udala za grofa Brankovića, 1805, koji je u međuvremenu napustio vojnu službu. Zabeležio je Sopron da im je oboma prijao brak. Na jednom mestu piše kako je „grof izgledao kao nadojen, baš mu se na licu videlo, da mu je ženidba srećna i blagoslovena a i grofici neje bilo zamerke, ispunila se i ugojila se, ta na njoj se poznalo da i radosnom događaju na susret ide“.

Nažalost, sreća zbog dolaska željno iščekivane prinove, koju nije imala s provim mužem, Sabovim posinkom Matom, nije dugo potrajala. Težak porođaj bio je fatalan po nju i muško dete koje je pre vremena rodila. Uprkos svim naporima karlovačkog lekara-fizika i regimentskog lečnika Brauna iz Varadina, Marija je umrla 14 dana posle porođaja, a dve sedmice kasnije i sin.

Ostavši i bez žene i sina, koji bi nasledio „grofiju i ime grofsko“, grof Branković je pomišljao da se zamonaši, čak je to i mitropolitu priznao. Ovaj na to nije rekao ništa, kao što je ćutao i kada ga grof „uveravaše da je s njegovom ženom sahranjena poslednja grofica Brankovićka“.

Da Marija Anastasijević nije ipak poslednja grofica Brankovićka, koja je živela u Sabovljevoj kući, saznaje se iz poslednjih redaka ove knjige, čije štampanje je svesrdno podržao i karlovački tadašnji čuveni filolog Jovan Živanović. Iz njih se vidi da se grof Branković oženio Marijom Konzulović iz Temišvara i da su zajednički život otpočeli u Karlovcima. „Ona gospođa sa prekrivalom na licu, što je sedala pokraj svoga muža, to je tekar poslednja grofica Brankovićka“.        

Tim rečima završava Sopron svoju knjigu, iz čega se da pretpostaviti da je Marija (Marta) sa srcolikog nadgrobnog spomenika s početka priče poslednja grofica Brankovićka, ali ne prva, već druga žena grofa Dimitrija Brankovića.

Zorica Milosavljević