Rezon: Kako se lažne demokrate bore za povratak komunizma u Novi Sad

Zato nije teško objasniti kako i zašto se arhitektura, i način organizacije života, vidljiv i očigledan u svim zemljama Istočnog bloka, unakažen staljinističkom estetikom, pokušava nametnuti kao ideal lepote Novog Sada u 21. veku. Rogobatne zgrade spavaonice, građene u vreme Titove opsednutosti "nuklearnim ratovima" i dalje su imperativ lepote za naslednike komunističke ideologije preobučene u demokratske reformatore. Zgrade bunkeri nisu projektovane, niti građene da budu lepe, već da da obezbede prenoćište i zaklon od atomskog udara. Tu su počinjali i završavali se svi arhitektonski kriterijumi.

Te zgrade bez duše, i smisla, u kojima se zbog malih prozora svetlost doživljava kao nepoželjan gost, predstavljaju nenadmašnu vrednost za sve bivše i sadašnje članove Demokratske stranke, okupljene oko Vuka Jeremića, Bore Novakovića ili Đilasa. One su arhitektonske lepotice i za zastupnike takozvanih konceptualnih politika koji danas blokiraju gradnju garaža, modernih stambenih blokova. Svetlost i sunce su dva njihova najveća neprijatelja. Oni se dive sumornim zidovima duž Bulevara oslobođenja. Sivilu Limana. Monotoniji Grbavice.

Da bi odbranili svoje pravo na estetiku ružnog, i odbranu koncepta gradnje prevaziđenog čak i u zakavkaskim sovjetskim republikama, pozivaju sve istomišljenike da im se pridruže u borbi protiv  modernizacije Novog Sada, koju obezbeđuje predlog novog Generalnog urbanističkog plana.

Znam kako će izgledati njihove primedbe na predlog ključnog urbanističkog dokumenta Novog Sada u narednih 10 godina. Unapred znam sve njihove predloge i sugestije. Tražiće da se ne zidaju zgrade iznad pet spratova. Zahtevaće da se po svaku cenu vrati izgled kockastih, bezličnih zgradurina. Protiviće se bilo kakvoj mogućnosti gradnje garaža. I nastojaće da dimenzije prozora ostanu na nivou dimenzija utvrđenih Staljinovim i Brozovim lenjirom.

U otporu modernizaciji Novog Sada nema ničeg modernog. Iza prefiksa demokratskog i građanskog krije se ista komesarska nadmenost i isključivost kao u vreme komunističke diktature. To nije nasleđe samo Novog Sada. To je nasleđe bivše Istočne Nemačke. Lajpcig, Rostok, Drezden ruže iste mrgodne fasade sa još mrgodnijim veđama natmurenih, pretećih prozora. To je nasleđe i komunističke ere Vijetnama. Tamo velelepne zgrade moćnih zapadnih kompanija i hoteli stoje rame uz rame sa neuglednim kockastim četvorospratnicama, simbolima retrogradne komunističke arhitekture. Bio sam i svedočim iz prve ruke.

Zato se poziv Demokratske stranke Novosađanima da se uključe u donošenje novog Generalnog urbanističkog plana Novog Sada mora tumačiti kao zločin s predumišljajem.

Novi Sad ni po koju cenu ne sme da zadrži stil gradnje kakav srpske arhtekte neguju više od sedam decenija. Novi Sad ne sme da ostane učauren u vremenu u kom je birokratska i tehnokratska elita živeći u baroknim zgradama i nacionalizovanim vilama iz 18, 19. i s početka 20. veka, vodila politku oduzimanja identiteta. Svemu. Od zgrada. Do ljudi. Niti sme da nasedne na propagandne trikove lažnih reformatora, čije smo reformatorsko iskusili od 2000. do 2012.

Reforme su neophodne. Uvek. U svakoj oblasti. I koliko god da su kvalitetne nikad nisu dovoljno dobre. Koliko god da su brze, uvek su delimično zadocnele.

Biću satiričan pa ću reći - dobro je da postoje filantropi koji su spremni da ceo život posvete boljem životu zajednice. Nema ih mnogo. I nemaju mnogo pristalica. Ko su oni? I čime se bave? Oni insistiraju na demokratiji, ljudskim i građanskim slobodama. Posvećeni su ekologiji. Modernizaciji svake vrste. Ujedno su ličnosti koje ne žive za sebe. Oni su potreseni ljudskim sudbinama. Njihova srca drhte zbog nesreća običnih ljudi. Pravdoljubivost je snaga koja ih pokreće. Bolji život običnih ljudi je njihova nagrada. Oni ne vole pare, niti privilegije. Sve dok ne dođu na vlast. Onda postaju sušta suprotnost sebi. Čim se probude u s funkcijom, zaborave na svoju čovekoljubivost. I začas opustoše Fond za nove tehnologije, Fond za razvoj Vojvodine, Razvojnu banku Vojvodine, Tesla banku. Opustoše račun Zavoda za izgradnju grada, i avansno prebace pare investitoru, koji umesto da gradi Bulevar Evrope, 4,5 miliona evra odnese u nepoznatom pravcu. Milionima dinara finansiraju nepostojeći sport - banatske šore. I posle se kao Bora, Bojan i Marinika jave kao moralne vertikale Srbije.

Dodatni problem s reformatorima jeste to što su dugo vremena proveli na vlasti, ali reforme koje su sproveli nisu dovele ni do kakvog napretka. Naprotiv. Unazadili su sve čega su se dotakli.

Kultura je pretvorena u najgoru verziju Deborovog društva spektakla. Umetnost je skrajnuta da bi se njeno mesto ustupilo vašaru kiča i besmisla. Problem s liberalizmom nije samo i jedino finansijski. Da bi sebe i svoje programe predstavili kao zalog budućnosti, liberali moraju da skrajnu prošlost i proglase je za zabludu. I konzumerizam - neprestanu potrebu za stvaranjem novih predmeta i idola žudnje - proglase za novu veru. Za novu religiju. Da bi u tome uspeli nastoje da iz javne svesti proteraju najuticajnija dela i ličnosti, proglašavajući komunističke besmislice za vrednosti bez konkurencije.

Nisam se šalio. Dvoličnost stranaka, pojedinaca i grupa građana koje fascinira neosnovana vera u vlastitu uzvišenst, poprimila je oblik neizlečive šizofrenije. Oni u isto vreme kritikuju Ustav Srbije kao prepreku demokratizaciji zemlje, kao branu za uspotavljanje vladavine ljudskih, političkih i građanskih prava i onda glasaju protiv njegovih izmena, koje omogućavaju apsolutnu samostalnost pravosudne grane vlasti.

Referendum je velika politička pobeda Aleksandra Vučića. Sudije i tužioci dobili su najliberalniji pravni okvir u Evropi. Biraće sami sebe, bez upliva politike. Referendum je i vrhunsko istraživanje javnog mnjenja. I najprecizniji politički termostat. Sa minimalnim angažovanjem stranačkih resursa uspeo je da ostvari višestruku političku dobit. Utvrdio je da su stvarni kapaciteti bojkot opozicije manji od pet odsto, da su njihov evrofanatizam i idolopoklonička mantra o demokratskim vrednostima zapada najobičnija farsa. I obmana. Ali što je još važnije, utvrdio je koji se odbori i koji funkcioneri SNS-a nedovoljno angažuju, loše rade i loše rezonuju. Među 39 odsto onih koji su glasali protiv ustavnih promena nalazi se ogroman broj naprednjaka koji pogrešno tumače politiku. Oni su bili brojniji od kompletne leve, desne, liberalne, zelene i bojkot opozicije, koji su pravosudni sistem branili samo zato što im duguje uslugu iz vremena kada su bili vlast.

Ipak, za analizu referenduma najvažnije je objasniti šta jedan broj naprednjaka nije razumeo. A šta je trebalo da razumeju. Osim demokratskog razvoja i napretka Srbije, glas ZA bio je glas za to da se onemogući ponavljanje 2003. godine, kada su najviši sudski rukovodioci i tužioci birani po političkom ključu, a drugi hapšeni u svrhu političkog marketinga.

Zaborav je, definisao sam to već kao dijagnozu koja poprima razmere neizlečive bolesti, smrtno opasan po Novosađane. I sve Srbe. Da im pamćenje seže dalje od poslednjeg mima, klipa, ili gifa koji su podelili preko društvenih mreža, ili preko Vajbera, masovno bi setili zašto je bilo važno da 16. januara izađu na referendum i glasaju za izmene Ustava Srbije. Shvatili bi zašto je važno da zaokruže DA. Shvatili bi da NE predstavlja pomoć preživljavanju političko-pravosudne hobotnice koja je abolirala funkcionere Demokratske stranke i njenih derivata od odgovornosti za dvanaestogodišnje uništavanje Srbije i šesnaestogodišnje razaranje Vojvodine.

Jasno je. Na referendumu je trebalo glasati za demokratizaciju Srbije. Za njen ekonomski razvoj. Za nove strane investicije. Ali pre svega za pravo i pravdu. A to znači da je pre svega trebalo glasati za to da se razmontira pravosudna hobotnica iz 2003. i 2009. da bi mogao da se spreči novi Bulevar Evrope i mogućnost da Borislav Novaković bude oslobođen za nestanak 4,5 miliona evra na njegovoj gradnji. Da se spreči novi Heterlendi, i nestanak novca za gradnju centra za rehabilitaciju dece s posebnim potrebama. Da sa omogući sudijama i tužiocima da se oslobode dužničkog ropstva za političke usluge iz vremena DS-a i počnu da sude u korist građana. 

Novosađani treba da shvate da od stranke koje se lažno predstavljaju kao reformatorske i traže da im se dodeli tapija na demokratičnost, imaju lošu istoriju, i žele da je kamufliraju ekološkim protestima. Novosađani nikada ne smeju da smetnu s uma da su protivnici novog GUP-a, ucrtavali hidroelektranu kod Veternika. Da su 16 godina lagali da će izgraditi atletsku dvoranu za novosadske asove i decu. Da su je izgradili dok su Ivana Španović i Mihail Dudaš bili na vrhuncu slave, možda bismo danas imali bar još jednu Ivanu, i još jednog Dudaša.

Uvek treba da imaju na umu da su u vreme poplave demokratije na novosadskim trgovima za Novu godinu o trošku buyeta nastupale zvezde "Duginog posela", a da je Novi Sad danas Evropska prestonica kulutre. Da u njemu živi i radi najveći srpski virtuoz na violini Stefan Milenković.

Ali, od svega je važnija činjenica da je Novi Sad najzad potpuno slobodan. U umetničkom i privrednom smislu. Novi Sad je postigao ideal zapadne demokratije. Privatna inicijativa i preduzetništvo, a ne političari i birokrate čine suštinu njegovog uspeha. Svako ko misli da može da spreči Novi Sad da se modernizacijom i promenom svoje urbane fizionomije upiše među evropske metropole priznaje da ne misli dobro svom gradu. I svojim komšijama.

Piše: Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću