Prof. dr Škrbić: Za zaštitu životne sredine neophodna nova rešenja

Ovu zavidnu poziciju s obzirom na ukupan istraživački opus u karijeri dosad su ostvarila 2019. četiri nastavnika, a 2020. šest nastavnika Univerziteta u Novom Sadu, kaže dr Biljana Škrbić, redovni profesor UNS-a, dobitnica nagrade za sveobuhvatni doprinos nauci i naučnom radu „Milutin Milanković” 2020. i ovogodišnjeg priznanja Pokrajinske vlade za naučnu izuzetnost.

Kao predsednica Odbora Fonda „Dr Zoran Đinđić”, koji od 2004. godine nagrađuje mlade naučnike i istraživače u APV sa priznatim, prvenstveno praktičnim radovima, prepoznatljivim na međunarodnoj sceni, kaže da je najveća greška hiperprodukcija u domaćim okvirima. Jer, ako neko objavi 20 radova na godišnjem nivou, onda se pitamo kako je moguće da se istovremeno bavi naukom i drži nastavu.

– Kada sam počela da objavljujem radove, nije bilo gradacije među časopisima. Međutim, od 2000. Ministarstvo za nauku počinje da vrednuje istraživače prema impakt faktorima i pozicijama časopisa na Web of Science, jer nije svrha imati velik broj radova, ne vodeći računa o Hiršovom indeksu, koji pokazuje koliko se oni čitaju i citiraju. To je Stenfordska lista sve prepoznala, uzimajući takođe u obzir i broj koautora i ko je vodeći među njima – kaže sagovornica.

U proteklim godinama, uspešnu saradnju uspostavila je sa kolegama iz Mađarske, Portugalije, Nemačke, Španije, Kine, Holandije, Norveške, pa i Japana, gde je 2014. od tamošnje Asocijacije za promociju nauke izabrana za člana tima, kao jedan od 100 uticajnih istraživača u svetu koje Japan Society for the Promotion of Science poziva na godišnjem nivou radi zajedničkog istraživanja. Tada je prvi put boravila i radila na japanskom Univerzitetu Kitakyšu. Bilateralne odnose održava i putem Evroregionalne konferencije za zaštitu životne sredine i zdravlje „Dunav–Kriš–Mureš–Tisa”, osnovane 1999. godine, budući da je jedan od tri osnivača i predsednik Naučnog odbora kada se konferencija održava u Srbiji.

O ekološkom otisku čoveka i načinima da se ublaži negativan uticaj eksploatacije prirodnih resursa promišljala je još tokom izrade doktorske disertacije, a da bi završila njen eksperimentalni deo, otišla je u Veliku Britaniju (University of Leeds), budući da kod nas za to nije bilo novca niti adekvatne opreme. U vreme kada je doktorirala bila je najmlađi doktor tehničkih nauka na UNS-u.

– Tema je i danas aktuelna: zamenljivost druge generacije gasova alternativnim gasovitim gorivima, a kada sam prešla na oblast fundamentalnih istraživanja, težište mi je bio razvoj metodologije kojom će se identifikovati zagađujuća jedinjenja koja nastaju u procesima sagorevanja ili su sporedni proizvodi industrijskih procesa. Uvevši koncept identifikacije zagađujućih jedinjenja, počela sam da se bavim gorućim problemom današnjice: zaštitom životne sredine. Nadalje uspevam da kao rukovodilac projekta, finansiranog od Ministarstva zaštite životne sredine, sa kolegama sa PMF-a i Građevinskog fakulteta oformim multidisciplinarni tim koji radi na razvoju novih postupaka prečišćavanja otpadnih gasova i voda. U tom periodu moja istraživačka grupa je radila na novom postupku za izdvajanje sumpor-dioksida, koji termoelektrane emituju u velikim količinama. Iako je prečišćavanje otpadnih gasova krečnjačkim postupkom opšte prihvaćeno, svesni smo da je to neregenerativna tehnologija kojom dodatno nastaje potencijalno zagađujuće jedinjenje. Mi smo radili na razvoju „citratnog” postupka sa limunskom kiselinom, koja se može vratiti u početno stanje i ponovo koristiti u ciklusu prečišćavanja, ne opterećujući dodatno životnu sredinu. Takve tehnologije postoje u nekim zemljama, poput Norveške i SAD, ali su i za njih previše skupe. Unošenje inovacija nije jeftino – priznaje.

Degradirana životna sredina je cena koju plaćamo zarad višeg životnog standarda, napominje sagovornica, i tu se mora naći ravnoteža ako hoćemo pokolenjima da ostavimo održivo životno okruženje.

– Privilegija da ne ugasimo svetlo za sobom, da budemo uvek u toplom, uostalom i novogodišnja rasveta, sve je to deo komfora za koji je potrebno imati dovoljno energije. Ako nemamo dovoljno energije koja ne zagađuje ili manje zagađuje životnu sredinu, moramo tražiti nova rešenja da smanjimo emisiju zagađujućih jedinjenja – podseća Biljana Škrbić.

Kako bi se smanjilo korišćenje freona, koji oštećuje ozonski omotač, njen tim je sa stručnjacima iz Rafinerije gasa u Elemiru razvio ekološki potisni gas za potrebe aerosol industrije, koji se dobijao iz domaće sirovine – prirodnog gasa. Pomenuta rafinerija inače ima jedino  postrojenje za prečišćavanje prirodnog gasa u Evropi koje višak ugljen-dioksida ne ispušta u atmosferu, već utiskuje u unapred pripremljene bušotine, smanjujući na taj način efekat staklene bašte.

Sagovornica se u razgovoru prisetila i NATO bombardovanja Srbije, kada se država suočila sa potencijalno ozbiljnim ugrožavanjem životne sredine.

Dati šansu mladim istraživačima

Naša sagovornica smatra da mladim istraživačima neizostavno treba pružiti šansu da se kreativno dokažu.

– Bogatstvo je raditi sa mladim ljudima jer su oni nosioci energije i preokreta. Zato, kada god bih konkurisala za evropske fondove, predvidela bih i njihovo angažovanje. Tako je kroz strane i domaće projekte, uz zarade obezbeđene upravo iz EU i državnih fondova, prošlo dvadesetak mladih istraživača, od kojih je četvoro otišlo u inostranstvo i zauzelo lepe pozicije. Drugi su ostali na UNS-u, kao nastavnici i naučni istraživači, a neki su se pronašli u privredi – kaže Biljana Škrbić.

– Tada je istraživačka grupa koju sam predvodila sa stručnjacima misije UN ušla u Rafineriju, gde je sagorelo više od 100.000 tona sirove nafte, uzela uzorke i uradila analizu prisutnih zagađujućih jedinjenja u vodi, zemlji i vazduhu, a posle toga ispitivala i njihovo prisustvo u pšenici iz obližnjih silosa. Bio je to izazov jer nismo posedovali adekvatnu opremu. Međutim, multidisciplinarni projekat podržalo je Ministarstvo nauke, budući da smo sa kolegama iz Vinče uspeli da dođemo do rezultata koji su ukazali na rešenje. Nakon toga, moja istraživačka grupa je sa kolegama koji su se na Tehnološkom fakultetu bavili komplementarnim oblastima naših istraživanja i ideja pripremila međunarodni projekat, koji je bio ocenjen sa maksimalnih 15 bodova, i 2009. dobila od Evropske unije novac za jačanje materijalnog potencijala Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu. Kupili smo opremu i instrumente kakve su imale možda dve-tri institucije u Evropi i formirali EU Centar izvrsnosti za bezbednost namirnica i procenu rizika kako na životnu sredinu, tako i na zdravlje populacije, vodeći na Balkanu, što nam je dalo krila za sledeće poduhvate – kaže prof. dr Škrbić.

Zahvaljujući nabavljenoj opremi, prvi put u Srbiji su razvijene i validovane metode ispitivanja prirodnih i sintetičkih hormona, estara ftalne kiseline, farmaceutski aktivnih i perfluorovanih jedinjenja u otpadnim tokovima, vodotokovima, pijaćoj vodi, zemljištu, prašini. U svetlu ovih ispitivanja ona ističe i rezultate koje je ostvarila sa grupom međunarodnih istraživača, sa kojima je sagledavano stanje evropskih postrojenja za obradu otpadnih voda, kao i uklanjanje mikropolutanata iz grupe novootkrivenih jedinjenja, koja štetno utiču na endokrini sistem. Zaključeno je da samo kombinacija konvencionalnih i naprednih tehnologija, uključujući i biološke pristupe, predstavlja moguće rešenje za smanjenje stepena zagađenosti životne sredine usled ispuštanja otpadnih voda. To je naročito značajno, jer se u Srbiji prečišćava samo oko 10 odsto otpadnih voda i izbor tehnologija koje će biti instalirane krucijalno zavisi od raspoložive tehnike za pouzdanu identifikaciju neželjenih jedinjenja.

S. Milačić