Balkan zapalio #NisamPrijavila, hiljade žena svedočilo o nasilju

I dok su tabloidi u klasičnom stilu razvlačili žrtvu, praveći od nasilnika sveca, Tviter zajednicu potresla je priča njegove bivše devojke koja je potvrdila da je on nasilnik, da je prošla kroz isti pakao i da Lidiji pruža punu podršku.

U samo tri dana na Tviteru je zabeleženo preko 10.000 svedočenja žena, ali i muškaraca, o nasilju, fizičkom i seksualnom, koje su doživeli u životu, a hešteg #NisamPrijavila postao je najcitiraniji poslednjih dana stare godine. I da, u ovim pričama učestvuju pretežno žene čitavog Balkana, jer nasilje granice ne poznaje. Do početka praznika na ovu temu zabeleženo je skoro 25.000 tvitova – od onih ispovednih, preko onih sa podrškom, do uvredljivih, na račun žrtve.

Svedočenja o batinama, silovanjima, pokušajima zastrašivanja, zlostavljanjima u porodici od starijih članova – očeva, stričeva, komšija, kumova, kućnih prijatelja, čak i dece, dižu kosu na glavi. Ne samo zbog nasilja kojem su žene svakodnevno izložene, već i zbog osećanja krivice koje ih izjeda, ali i nemogućnosti da nasilnika prijave jer znaju da će biti izložene podsmehu, osudi okoline, nipodaštavanju policije (ogroman procenat zabeležio je da je pokušao da prijavi, ali je naišao na otpor policajaca koji su im ili rekli da nemaju fizičkih dokaza ili da im to svakako “neće uspeti” i da idu kući”.

„Sistem ne veruje ni mrtvoj ženi, a kamoli živoj” – rekla je jedna članica. To potvrđuju redovni naslovi u tabloidnoj štampi, promovisanje nasilja u rijaliti programima koji se gutaju u našem društvu, i odsustvo znanja i sposobnosti onih koji bi trebalo da zaštite građane i građanke, da identifikuju nasilje, zaštite žrtvu i kazne počinioce.

„#Nisamprijavila. Imala sam 15 godina. Odbranila sam se nekako. On je danas u zatvoru zbog dvostrukog ubistva. Razgovarajte sa decom. Naučite ih da mogu da vam se povere” – kaže jedna tviterašica koja ni danas roditeljima nije rekla šta joj se desilo u detinjstvu.

Tužna slika stvarnosti na Balkanu pokazala je da počinioci uglavnom prolaze potpuno nekažnjeno, da žene žive u strahu, da mnoge potraže psihološku pomoć kad više ne mogu da izdrže sopstveno osećanje krivice, da mnoge ćute kako bi zaštitile članove porodice (roditelje ili decu), a mnoge su ćutale jer nisu znale da je to što su doživele nasilje i kažnjivo.

Mnoge žene obrisale su svoje tvitove, u strahu da će ih nasilnik pročitati i ponovo ih potražiti. Neke od njih poznate su i popularne, i nisu želele da njihovu priču žuta štampa i televizija iskoriste za ponovno provlačenje kroz “toplog zeca”. A neke su priču ostavile, u nadi da će podstaći druge žene da se otvore. Jer, reći naglas da si bio žrtva jedan je od najvažnijih koraka ka oslobođenju.

„#Nisam prijavila bivšeg supruga koji me je prvo psihički maltretirao, a potom fizički. Nikada me nije udarao na mestima gde bi drugi mogli videti masnice. Šutirao me je kao psa na ulici dok sam ležala sklupčana na podu, držao mi je nož pod grlom” – samo je jedna od napisanih ispovesti. U nedelju kasno uveče uživo su se na Tviterovom Spejsu javljale žene koje su prošle nasilje, one koje su upravo u takvoj situaciji.

„Kada prijaviš nasilnika koji ti je uperio pištolj u slepoočnicu pa nezadovoljan količinom straha koju je izazvao to uradi deci od dve godine i 15 dana koja mirno spavaju odeš, a onda te zovu njegovi prijatelji isto tako divni porodični ljudi uticajni… onda ne znaš ni zašto #NisamPrijavila”.

„Jeste prijavila. Kao da nije. Krvavu sa razvaljenom glavom uvela sam je u Palatu pravde i policajac je pitao „koja je oštećena”. Dalje je svuda bilo isto (doktori, sud). Zato je lakše #NisamPrijavila” – svedoči jedna tviterašica.

Najporaznija stvar u čitavom ovom masovnom ogoljavanju duše je nereagovanje institucija u skoro svakoj ispričanoj priči. Situaciju dodatno pogoršava i činjenica da većina žrtava i ne ume da prepozna nasilje, te “sitnice” poput hvatanja za grudi i zadnjicu u srednjoj školi, razvijanje tehnike stajanja na nogu štiklom ili cipelom trljaču genitalija o njen deo tela u prepunom autobusu i vulgarno dobacivanje na ulici i ne registruju kao vid nasilja. Sistem zaštite je zakazao, čemu svedoči i broj žena smrtno stradalih u porodičnom nasilju. Ove godine ih je, do 6. decembra, ubijena 21, a svaka četvrta ubijena žena prethodno se nadležnima obraćala za pomoć. Pre neki dan od nasilnikove ruke, puštenog na slobodu iz još uvek nepoznatog razloga, stradale su tri žene – njegove ćerke i supruga, samo dan posle gostovanja bivšeg šefa Odseka za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata Žarka Popovića koji je, govoreći na TV Pink o slučaju Tijane Jurić, krivicu za silovanje i ubistvo s počinitelja prebacio na žrtvu.

I ministarka u Vladi Srbije i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović najavila je formiranje jedinstvenog registra slučajeva nasilja u porodici.

- To znači da socijalna služba, policija, sudstvo, apsolutno svi imamo isti registar nasilnika i da znamo koji su to nasilnici, gde su oni, gde žive, kako se ponašaju. To jeste složen proces, to nije jednostavno sve uraditi, ali ja zaista mislim da mora da se uradi - kaže ministarka Mihajlović. Da li će ove priče i ispovesti podstaći institucije sistema da nešto učine, naročito sad kad stižu praznici, u kojima raste broj slučajeva nasilja, videćemo. Do tada, poručuje ežrtvama, mladim i starim, muškarcima i ženama, da nisu sami.

U Autonomnom ženskom centru kažu da je pandemija pogoršala situaciju, te da su u poslednje dve godine tokom pandemije imali tri puta veći broj poziva žena nego inače. Prijave zbog nasilja u porodici su se gotovo udvostručile od 2011. do 2020. Ali je broj osuđenih lica manje više ostao na istom prosečnom godišnjem nivou.

Šta nedostaje? Vodič za medije i institucije sistem o tome kako se ponašati kad priča o nasilju dođe do njihovih ušiju, kako reagovati, kako zaštititi žrtvu i, što je najvažnije – kako obučiti radnike da na adekvatan način pristupe slučaju, kako ne bi svojim ponašanjem obeshrabrivali žrtve, čemu svedoče brojni izneti primeri. Da se stvari ipak pomeraju s mrtve tačke, pokazuju, sem ovih hrabrih žena koje su ispovestima krenule ka isceljenju, i podaci Novinarki protiv nasilja, koji kazuju da je, makar u medijima, procenat imenovanja žrtve pao na 38 posto u 2020. sa preko 50 posto, zabeleženih godinu dana ranije.

Jedan od tvitova pod #NisamPrijavila bio je moj.

Ivana Radoičić