Nenad Šaponja, direktor KCV Miloš Crnjanski: Za veću vidljivost vojvođanskih umetnika

– Posvećeni smo različitim segmentima kulture na domaćoj sceni, od književnosti, muzike, likovne i vizuelne umetnosti... sve do prezentacije vojvođanske kulture u svetu. I moja je vizija daljeg razvoja KCV usmerena upravo ka povećanju vidljivosti svih elemenata kulture u Vojvodini, baš kao i suštinska saradnja sa bitnim institucijama kulture u celoj Republici. Takođe, važan aspekt delovanja biće usmeren ka okruženju i uopšte regionu, zatim našoj dijaspori, od Austrije, Nemačke, Švajcarske do Francuske i Italije, ali treba ići još dalje, do Rusije, Kine, Južne Amerike... i pokušati učiniti što vidljivijim vojvođanske umetnike.

Po rečima Nenada Šaponje, nazire se rešenje i velikog problema s kojim se KCV praktično od svog osnivanja suočava, a to je činjenica da matični prostor u Novom Sadu, u kojem je pri tome podstanar, nije adekvatan za većinu programa. Naime, pod krovom novog „Muzeja 20/21”, koji će po zamisli Pokrajinske vlade biti ustanovljen u bivšoj zgradi Radio Novog Sada, planirano je da svoje mesto nađe i Kulturni centar Vojvodine.

– Kada taj projekat bude završen, Kulturni centar Vojvodine će, naravno, ostati posebna institucija, ali ćemo moći da u Studiju M realizujemo mnoge svoje programe, što je velika stvar za nas. Time se stiču uslovi da i aktuelnu, izuzetno značajnu koncertnu aktivnost, redefinišemo, isto se može reći i za književne programe, za koje takođe aktuelni prostor nije adekvatan, a da i ne govorimo o likovnoj umetnosti. Samim tim će se Kulturni centar Vojvodine videti drugačije, i prema unutra i prema spolja. Inače, sam „Muzej 20/21”, to mogu da kažem kao član radne grupe koja je uključena u realizaciju ovog projekta, biće nešto izuzetno, zamišljeno za 22. vek, za generacije koje će tek doći.

„Društvo novosadskih književnika, koje je osnovano pre tri godine, inaugurisalo se kao važna kulturna kota u našem gradu”, ističe Nenad Šaponja, inače predsednik DNK. „Između ostalog, vrlo se ozbiljno bavimo izdavaštvom, i to na specifičan način, objavljujemo knjige koje se tiču sistematizovanja i vrednovanja onoga što naša kultura jeste, naravno pre svega unutar novosadskih okvira. Objavili smo tako antologije novosadske i priče i poezije, zatim panorame onoga što je književna slika ovih prostora, kao i tri almanaha - poezije, proze i eseja, svojevrsne lične karte članova DNK, koje ćemo uskoro imati i na engleskom jeziku. Vidi se, dakle, šta jesmo i gde smo. Sa tom idejom je, uostalom, Društvo novosadskih knjiženika i osnovano i čini mi se da je opravdalo svoje postojanje”.

Značajna energija u predstojećem periodu, najavljuje direktor Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski”, biće uložena i u ostvarivanje sinergije i kohezije sa kulturnim centrima širom Vojvodine. Neophodna je, pojašnjava Nenad Šaponja, mnogo bolja komunikacija i interakcija, između ostalog i kako bi se na najbolji mogući način realizovala davnašnja ideja o delegiranju vrhunskih programa KCV od Subotice do Pančeva, ali i kako bi u Novi Sad dolazili odabrani programi iz Vrbasa, Vršca, Rume... 

– Od kako je osnovan, Kulturni centar Vojvodine, odnosno Zavod za kulturu, kako se tada zvao, imao je zadatak da otkriva i prikazuje ono najvrednije u kulturi Vojvodine danas, sutra, ali i da istražuje ono što je bilo. I ništa se u tim strateškim opredeljenjima neće menjati, neće nijedna vrsta umetnosti dobiti primat u odnosu na neku drugu, već ćemo pokušati da na svim poljima sagledavamo ono što jeste, što je najvrednije, najrelevantnije. I moramo da nađemo pravi način da predstavimo sebe drugima.

Jedan od najvećih iskoraka u tom pravcu biće prevođenje na engleski jezik odabranih knjiga vojvođanskih autora, koje su već prošle vrednosnu proveru na domaćem terenu. Naime, u okviru izdavačke delatnosti KCV, koja je veoma bogata i šarolika, ideja je da svake godine nekoliko knjiga bude prevedeno na engleski jezik, kako bi potom bile ponuđene urednicima izdavačkih kuća iz drugih zemalja, od Nemačke do Emirata.

– Danas svi čitaju na engleskom jeziku, budući da je engleski lingua franca našeg vremena, i postoji velika šansa da će onda te knjige, u drugom koraku, lakše biti prevedene na ruski, italijanski, španski, turski, arapski i kineski, na kraju krajeva. Isto je tako važno i da ustanovimo neki model koji bi omogućio da ovde dovedemo te urednike, da se upoznaju sa našom kulturom, sa našim piscima, da posvedoče o tome kako mi nismo samo neka slova na globusu, već konkretni ljudi s konkretnim delima, koja ih mogu interesovati. Jednostavno, ponudu drugima morate osmisliti tako da oni na koje ciljate mogu da je prihvate. Sve mudre kulture tako rade.

        Miroslav Stajić