GLUMICA MIONA MARKOVIĆ Ne može se život ukrotiti

Naime, gledamo je u seriji „Azbuka našeg života“ snimljenu u produkciji kuće „Contrast Studios“ i kompanije „Telekom Srbija“, a u režiji Jelene Bajić Jočić, koja se emituje na kanalu Superstar TV svakog petka od 21 čas. U priči o raspadu jedne porodice i ljubavnom krahu dvoje supružnika, Miona se našla u ulozi ćerke Marte koja je odlučila da se školuje u inostranstvu, a onda, usled porodične drame, odlučuje da se vrati i pomogne svojim roditeljima.

– Marta je tatina mezimica i uživa u tome i vrlo je toga svesna. Ona sa tatom ima mnogo bliži odnos nego sa majkom, ali onda se stvari promene... Veoma mi je bio interesantan scenario ove serije koji se bavi porodičnim brodolomom, ali prati priču iz vizure svih članova. Marta u toj situaciji dolazi da ispita na čiju bi stranu zapravo stala u sukobu roditelja i zašto. Jako je lepa uloga. Ona nije nešto prevelika, ali je važna. Ovde su glavne uloge Vesna i Uroš, koje igraju Aleksandra Janković i Jadran Malkovič, a mi svi smo sporedne, ali lepo mi je bilo. Njih četvoro jesu porodica i bilo mi je interesantno da posmatram šta se desi sa tom porodicom kada se ovakve životne drame dešavaju.

Te životne drame se zaista svakodnevno dešavaju i možemo da prepoznajemo sve ove likove, ali mi se čini da ih do sada nismo gledali na ekranima. Da li je zbog toga važna ova serija koja nam otkriva i mušku i žensku stranu jednog ljubavnog kraha, ali i dečije percepcije raspada porodice?

– Da, apsolutno. Svaka priča, ako je dobro napisana, potentna je da od nje napravite nešto. Zaista mislim da je svaki raskid i razvod veoma bolan i ako se scenario o jednoj takvoj stvari bavi suštinom to uvek može biti pitko ljudima. Sad smo u nekoj eri krimi serija, ljudi to vole, što ne smatram da je loše, ali ja sam uvek bila pobornik ovakvih serija i filmova kao što je „Azbuka našeg života“. Volim takve priče i uopšte odnos dvojih ljudi, on mi je oduvek bio najinspirativniji jer je to zapravo život. Nekad nisu ni potrebna bog zna kakva dešavanja, ako je odnos jasan. To je uvek zanimljivije.

Izjavili ste da iz svakog projekta izađete nadograđeni za neki novi glumački talenat. Šta ste iz rada na seriji „Azbuka našeg života“ i iz rada sa Jelenom Bajić Jočić poneli?

– Ovde sam naučila da je opuštenost jedna od najvažnijih alatki u glumi. Do sada sam imala neki grč i tremu pred kamerom. Sve do ove serije. Ne znam da li zbog toga što sam do tada već snimila deset uloga ili je do Jelene i do teksta ili čak i do toga što mi je uloga u ovoj seriji poznata. Ovog puta sam igrala mlađu osobu od sebe, to mi se prvi put desilo. Do sada sam imala najveće izazove npr. u seriji „Močvara“ u kojoj sam dobila ulogu koja mi je potpuno nepoznata jer nema dodirnih tačaka sa mnom. To jeste izazovno i lepo, ali je to bio baš veliki trud. Ali, kad shvatiš da igraš nešto što ti je poznato, onda se u tome tako opustiš i zaigraš i dodaš mnogo više nego što bi da je neka teža uloga. Baš zato što mi je ova uloga poznata zato sam i mogla da je detaljišem. Onda mi je to bilo mnogo lepo i prijatno. Shvatila sam da bih volela da igram likove koje poznajem. Ne znam da li mi to ide bolje, ali mi ide lakše.

S početka hiperprodukcije pojavili ste se u dosta kvalitetnih serija, a onda ste ođednom nestali. Je l' vas umara to što je vaš posao „čekački“, kako ga često nazivaju?

– Pa delovalo je tako - da me je bilo mnogo kada sam izašla na scenu, a zapravo sam to sve snimala dve, tri godine, a svi projekti izašli su u isto vreme i onda ja uopšte nemam tu vrstu osećaja da sam čekala išta. Sad zapravo radim manje, nakon vanrednog stanja počela sam da radim više u pozorištu. Nekako se to sve izniveliše. Ja sam doživela to svoje prvo pojavljivanje, prvi talas, u kojem sam sama po sebi bila interesantna jer sam bila nova, a sad je došao drugi talas. To je talas preživljavanja (smeh) i on je mnogo interesantniji meni jer sad treba tu publiku koju sam dobila da zadržim. Sad sam u tom nekom periodu kada mnoge stvari odbijam, kada dobro promišljam šta ću da radim jer je prošlo to moje početno iskustvo. Znaju ljudi da sam glumica i sad mogu da promislim šta ću da igram. Ne znam koliko će trajati ova hiperprodukcija i ne bih želela nikome, nijednom mladom čoveku da doživi to da te samelju, pa te pljunu. U smislu da moraš sam nekako da izabereš gde si i šta si.

Kako izgleda azbuka vašeg života i koje biste slovo iz nje izbacili?

– Pa slova su pobrkana, idu zbrda-zdola (smeh). Ne idu redom. Svako slovo ima hiljade nekih reči koje su važne u azbuci mog života, ali bih volela da npr. pod slovo S nestane strah, da se povuče malo. I taj strah ne vezujem samo za karijeru, nego za sve u životu.

A kako jednu mladu devojku kao što ste vi dočeka ta iznenadna popularnost i pažnja medija, javnosti? Kako jedan čovek potpuno nespreman za takvu jednu pažnju doživi to sve?

– Ja sam među prvima iz svoje klase počela da radim i to baš kada je i krenula ova hiperprodukcija i uopšte nisam znala šta će me sve dočekati, niti kako će sve izgledati. Nisam znala kako će izgledati kada ti raste broj pratilaca na društvenim mrežama, kada te zovu svuda. Nisam uopšte to shvatala, bila sam dosta pogubljena. To sve, naravno, mnogo utiče na čoveka, a najviše ga prodrma kada shvati da sve to stane. Ili kada shvatiš da niko tu tebe suštinski ne zove zbog tebe, nego zbog projekta. To su tako te neke bolne istinice koje shvataš radeći. Onog trenutka kada ne radiš ti više nisi to što misliš da jesi. A, zapravo, jesi, nego moraš sebi to da objasniš. Zanimljivo je, a pritom to nije ne znam sad kakva popularnost. Nije to holivudska popularnost da ja ne mogu da izađem na ulicu, nego je to sve na nivou koji mi jako prija. Jako je lepo kada te ljudi prepoznaju i kada traže da se slikaju, neko ti popravi dan. Nisam ušla u kategoriju, a ne znam ni da li hoću i da li je to moguće na ovim prostorima, da ti to predstavlja neki napor.

Je l' snimate nešto ovih dana?

– Završila sam jedan film, a radila sam dosta sa strancima ove godine. Radila sam za Indiju, tj. Bolivud i za Britance, ali o tome ne smem da pričam. Zanimljivo je kako te život vodi, ko zna gde sve može da te odvede, a da nisi ni mislio uopšte da možeš da budeš tamo. Produkcije iz Indije su počele da snimaju serije kod nas, a ja zaista podsećam dosta na njih pa se zezam da mogu lako da prođem kao Indijka (smeh).

Za kraj, šta biste poželeli sebi i našim čitaocima u 2022. godini?

– Poželela bih im da puste da ih iznenađuje godina, a ne da je kontrolišu. Nikada to neće uspeti (smeh). Mislim da je lepo da imaju ciljeve i da razmišljaju šta će da promene, ali ipak mislim da u novoj godini treba da puste da sve ide prirodno i da se stvari dešavaju onda kada treba. Ne možeš život ukrotiti nikako. To i sebi kažem - pusti to šta ti misliš, sve će samo da ti dođe!

Vladimir Bijelić

foto: Radivoj Hadžić