Prepone su suviše ozbiljne za muškarce

Priča se, a nije daleko od istine, da je u rodnom Erdutu prvo naučio da jaše, pa tek onda da hoda, a kad je tako, nije čudo što mu ni tri kćeri: Jelena, Minja i Lana nisu ostale imune na pelcovanje konjima, pa su, čim je najstarija fakultet završila i poslovne sposobnosti se dohvatila, na porodičnom imanju u Bogojevu, kraj Dunava, otvorile školu jahanja.

Iskoristila Jelena, master novosadskog PMF-a, prva slova svog i imena sestara za akronim „JML Petrović“, čime je letos njihova mala ergela dobila zvanični APR status, na veliko zadovoljstvo oca Đorđa i majke Ljubice, koji su sigurna materijalna „baza“ za njihovu poslovnu avanturu koja, bar za sad, pokazuje znake uspeha.

- U julu smo otvorili školu jahanja, nismo se opredelili za agresivni marketing, ali smo zadovoljni interesovanjem ljubitelja rekreativnog jahanja, mada bi neko pomislio da će nam lokacija, relativno udaljena od najvećih centara, poput Novog Sada i Beograda, biti problem - priča Jelena, markantna devojka, koja uprkos mladosti ostavlja utisak osobe koja tačno zna šta hoće od života, ali i posla začetog iz ljubavi prema konjima.

- Za školu jahanja najviše se interesuju mladi iz Oyaka, Ratkova, „naše“ Crvenke, dok iz Beograda, Novog Sada i drugih gradova dolaze oni malo iskusniji, koje je više zanima terensko jahanje - poslovna je kad treba Jelena, pa priča i o pansionu za konje, treniranju mladih konja za tzv. najahivanje, te negdanjim učešćima oca i mladih Petrovićki na sportskim nadmetanjima. - Bilo je zanimljivo na terenskim trkama fijakera i takmičenjima u spretnosti vožnje zaprega, ali smo se više usmerili na preponsko jahanje jer tu i inače dominiraju žene, dok su muškarci više za zaprežni sport - objašnjava Jelena i smehom potvrđuje konstataciju da je to sigurno zbog osetljivije prirode ženskog čeljadeta, koja bolje „čita“ raspoloženje plemenitih četvoronogih lepotana i lepotica.

A njih je kod Petrovića čak 28 sa ždrebadima, pa su osim aristokratskih lipicanera, hafingera i kraljevskih holandskih toplokrvnjaka kavepiena, prostrane štale besprekoran dom za, u Panoniji autohotone nonijuse, među kojima se izdvaja pastuv Balkan, Jelenin miljenik.

- Srednja sestra Minja, student druge godine novosadskog PMF-a, zbog obaveza na fakultetu nešto je manje u Bogojevu, ali kako je od nas tri najsklonija nauci, najviše je teorijski potkovana za konje, dok je najmlađu Lanu, trenutno učenicu šestog razreda osmoljetke, za koju kažemo da je rođena na konju, gotovo nemoguće skinuti sa Kapetana, njenog omiljenog lipicanera - „raspoređuje“ svoje i afinitete sestara Jelena i na kratko prekida razgovor da bi posavetovala jednu od iskusnijih polaznica škole jahanja Ivanu, koja na lipicanerki Marici garciozno opisuje krugove u otvorenom manježu. Bez saveta ne ostaje ni početnica Saška, gospođa koja je roditeljski „posao“ već obavila do kraja, pa sad pravi „zazubice“ zaposlenoj kćerki jer ne mora da čeka vikende da se vine u sedlo Vilme, mirne hafingerke, odnedavno u ergeli Petrovića.

- Odrasli smo, pre svega zbog oca, uz konje, ali moraju se zadovoljiti i formalnosti, pa sam položila sertifikat za operativnog trenera konjičkog sporta, mada je u jahanju Lana neprikosnovena - ponosna je na najmlađu seku Jelena, koja otkriva i šta treba da zna svaki početnik u preponskom rekreativnom sportu. - Glavna je ljubav prema konjima, koju ako u početku, zbog uslova života, tj. nemanja adekvatne prilike da se srećete sa životinjama nemate, budite sigurni da ćete steći. Odmah nakon toga je smirenost pri samom prilasku konju, po pravilu treba da bude uvek sa leve strane, nikako otpozadi, a poželjno je da ne dolazite u štalu neraspoloženi, besni zbog nečeg. Ako to ne možete da isključite, bolje preskočite jedan termin jer konji sve osete, ne morate ni ponašanjem da im pokažete da ste pod stresom, oni imaju to čulo, pa i sami postanu anksiozni - objašnjava Jelena emotivni pristup konjima, ali svesna da svaka ljubav prema životinjama mora imati realnu podršku. U skladu sa svojim fakultetskim obrazovanjem na odseku za geografiju, turizam i hotelijerstvo, ona planira da prostrana ergela jednom postane ceo turistički kompleks sa smeštajem za one sa kojima deli ljubav prema konjima i jahanju.

- To je naša porodična vizija, a može se ostvariti samo uz podršku roditelja, trenutno ogromnu. Ne samo materijalnu, jer nam je otac Đorđe glavni „snadevač“ hranom za konje, već i onom možda i najbitnijom, moralnom - demonstrira Jelena dobro kućno vaspitanje koje, i pored iskušenja modernih, suludih vremena, još nije iščezlo u porodicama koje od zemlje i za zemlju žive.

Milić Miljenović