Nagrada „Beskrajni plavi krug” uručena Slobodanu Vladušiću

Članovi žirija dr Aleksandar Jovanović, dr Nebojša Lazić, dr Jelena Marićević Balać, dr Goran Radonjić i dr Mladen Šukalo ukazali su da je ovim romanom autor odao počast delu Miloša Crnjanskog premreživši ga profinjenim dijalogom sa njegovim celokupnim delom i stvorio tamnu i duboku sliku modernog vremena, sa Berlinom tridesetih godina prošlog veka, u kojem se kao u žiži ukrštaju pojedinačne i kolektivne sudbine i naslućuje zlokobno vreme koje nam dolazi i iz prošlosti i iz budućnosti. Berlin je dat kao megalopolis, slika moderne civilizacije i ljudske psihologije. U složenom pripovedačkom postupku izgrađenom na veoma dobrom poznavanju istorijske i kulturne građe ostvaruje se autentičan romaneskni svet, pomeren i realan u isti mah.

Predsednik Matice srpske prof. dr Dragan Stanić, koji je i uručio nagradu, ukazao je da je Crnjanski prava mera stvari u odnosu na koju se određuje šta vredi, a šta ne. Zahvaljujući se Crnjanskom što postoji i našim piscima koji se postavljaju u odnosu na tu najvišu meru koju je srpska književnost i kultura dala, Stanić je naveo da je to ohrabrujuće za sve nas, popuštanja ne sme biti, a Crnjanski je taj koji nas na to tera, jer će svako od nas izvući iz sebe ono najvrednije kao što je Vladušić izvukao sjajnu “Omamu”. Po njegovim rečima, kada prođe deset godina od ustanovljenja nagrade jasno ćemo videti šta je postignuto, koja je to vrsta književnosti i doživljaja sveta, koja vrsta stvaralačke hrabrosti da se suočavamo sa izazovima koje današnji svet daje, šta smo podstakli i ako je to prava stvar, ne smemo posustajati. Crnjanski koji je prolazio kroz razna iskušenja u svom životu je dobar podsetnik da i mi moramo biti spremni na to, a ta mera stvari ostaje trajno, rekao je Stanić poručujući da živimo u ozbiljnoj kulturi i da je naša obaveza da na tu vrstu ozbiljnosti odgovorimo ličnom ozbiljnošću.

Predstavljajući nagrađeni roman članica žirija dr Jelena Marićević Balać je ukazala da je Crnjanski 1929. objavio roman ”Seobe”, a 1962. drugu knjigu “Seoba”. Slobodan Vladušić smatra “Hazarski rečnik” Milorada Pavića trećom knjigom “Seoba”, a po njenom mišljenju roman “Omama” je četvrta knjiga ”Seoba”.

- Pavićevo vreme očigledno dalo je svoj odgovor epohe jer su se Srbi utapali i nestajali unutar države u kojoj su živeli. Epoha 21. veka i nestanak SFRJ i SR Jugoslavije sa mape sveta uslovile su i nastanak četvrte knjige “Seoba” kojom se ironizovano tematizuju neprestane i intenzivirane seobe srpskog naroda u Nemačku i gotovo manijakalno učenje nemačkog jezika zarad navodnog boljeg života. Kako bi roman “Omama” zaista funkcionisao kao četvrta knjiga “Seoba” pisac je uspostavio intenzivni dijalog kako sa Crnjanskim, tako i Pavićem, ali diskretno i efektno. Crnjanski jeste jedan od ključnih likova romana, a vreme radnje smešteno je u 1928.godinu kada su “Seobe” štampane u nastavcima u Srpskom književnom glasniku.

Po rečima Jelene Marićević Balać druga knjiga “Seoba” prisutna je najsnažnije kroz naslov “Omama” jer su zemlje u koje su se Srbi selili bile sve suprotno od onog što su očekivali, jedno ogromno razočaranje, halucinacija, fatamorgana, priviđenje i bajka. To je ishodište i svih seoba današnjice. Odgovor koji nudi roman na ovo pitanje je, kako je rekla jedno neizgovoreno ali prisutno Šantićevo “Ostajte ovđe” i borite se za sebe i svoj narod ovde, umesto nemačkog naučite srpski, a zatim “Naučite pjesan” Miodraga Pavlovića, branite se, naučite pesmu i stojte mirno kada se začuje pitanje ko će među vama da zatvori vrata usred ovog mraka koji sećanje briše, naučite pjesan, to je izbavljenje. Zato epilog na kraju romana treba shvatiti kao dijalog sa Pavićevom završnom napomenom o koristi ovog rečnika kojim se podvlači snaga i spasonosna moć knjige i književnosti, ljubavi i porodičnih vrednosti i intelektualnog poštenja. Srpska književnost je, kako je naglasila, zavet našeg opstanka, naše stanje bistre svesti, veličina države u dubini vremena i zvezda u beskrajnom plavom krugu. Ovaj roman ujedno je njena odbrana budući da njenom diskreditacijom, diskriminacijom i nipodaštavanjem nestajemo kao narod.

Slobodan Vladušić je zahvaljujući se na nagradi ukazao da Crnjanski spada u vrhove i zato je većina da bi ga videla morala da glave podigne u visinu, vremenom od toga ljude počinju da bole vratovi i biva im nelagodno. Zato Crnjanski i nije u horizontu većine i nikada neće ni biti. Naveo je primer Akademije koja je kada je trebalo da primi Crnjanskog u svoje redove, želela da ga spusti na svoj nivo, da jednog vanrednog pisca primi na redovan način, najpre kao dopisnog člana. Crnjanski nije hteo da se spušta toliko nisko pa je ostao tamo gde je oduvek i boravio, iznad onih koji su hteli sa njimda se dopisuju, umesto da ga čitaju. Tako su Andrić i Crnjanski, dva velika srpska pisca završili na različitim nadmorskim visinama, Andrić u instituciji, a Crnjanski iznad u beskrajnom plavom krugu. Naša je sreća što im bar dela stoje na istoj polici, rekao je Vladušić. Odgovarajući na pitanje kako se suočiti sa Crnjanskim a da nas ne zaboli vrat Vladušić kaže da treba da pređemo isti onaj put koji je prešao i on, put koji kreće od samozaljubljenosti u spostvenu prosečnost i nepromenljivost, svi smo to osetili, prosečni smo ali verujemo da ćemo se nekako već snaći u životu, ako ne talentom, delom i podvigom, ono bar socijalnom inteligencijom. Po rečima Vladušića, nije ceo život Crnjanskog ravna linija, ni on sam nije uvek bio tamo gde je možda trebalo da bude, ali se mnogo češće dešavalo da jeste, tada, na tim mestima, obično nije bilo nikog drugog osim njega.

- Crnjanski me je naučio da budem bolji nego što jesam, da bolje pišem, bolje čitam, bolje mislim i da budem bolji čovek koliko je to moguće - rekao je Vladušić. - Kada sam se vratio zaboravljenim “Seobama” koje sam čitao u školi, to više nije bio isti roman jer i ja nisam bio isti čovek. Ostao sam zabezeknut rečenicama Crnjanskog, pitao sam se uzaluduno na kraju svake rečenice da li je moguće napisati bolju i na kraju zapitao sam se da li je neki roman napisan bolje od “Seoba”. Slušao sam ostarelog Crnjanskog kako, nakon povratka u zemlju, čita završne stranice romana i pitao sam se tronut i dirnut ima li razloga i smisla da posle ovoga još nešto napišemo na srpskom jeziku, i ja i svi mi.     

N. Popov