Kako je živeo Miloš Crnjanski

Žene su se oblačile po poslednjoj modi iz Pariza, uvezenoj preko Beča, a nad velikim ženskim šeširima, imali smo i preletanje prvog aeroplana. Nasred Temišvara, svake nedelje, kad je vreme lepo, svirala je vojna muzika, na trgu opkoljenim terasama restorana i slastičara. Svet se tu šetao, kao što se u Italiji šeta.

Na tom trgu, najlepši četvoropreg terala je žena baruna Rajačića, koji je, docnije, za vreme rata, iako je to neverovatno, u mađarskom parlamentu, pozdravio oktobarsku revoluciju. Njegova žena, okretala je četvoropreg, kao da je lepeza.“

Crnjanski piše da je gimnaziju učio kod katoličkih fratara, pijarista, i za njih govori da to nije bio red mračnjaka, nego masona. Sa petnaest godina objavio je svoju prvu pesmu u somborskom dečjem listu Golub: „U toj pesmi, u prvoj strofi, polazi na pučinu jedna lađa. U drugoj strofi diže se bura. U trećoj plove na pučinu samo olupine broda. Danas mi se čini da bi to bilo dosta.“

Po završenom školovanju u Temišvaru, u leto 1912, mada je prvo hteo da upiše slikarstvo u Rimu ili Minhenu, i mada je njegov bogati ujak smatrao da treba da upiše Eksportnu akademiju u Beču, Crnjanski je konačno upisao Eksportnu akademiju, ali u Rijeci: „Da ostanem na Rijeci, bio

je razlog i to što sam u gimnastičkoj sali, ispod Sahat kule, upoznao majstora – učitelja mačevanja. On nas je, sve, nabadao na floret, kao da je floret čačkalica, a mi njemu nismo mogli ništa, ama baš ništa. To, da postoji čovek koji me nabada kao leptira, a da mu ja, sa mačem u ruci, ipak, ne mogu ništa, ama baš ništa, meni se činilo kao fantazmagorija, čarobna. Ja sam zato ostao na Rijeci. Moja sirota mati odobrila je to, jer je ta akademija obećavala zaposlenje svojim učenicima. Slala ih je čak u azijska pristaništa.“

Već sledeće godine prešao je na studije u Beč, gde je prvo upisao medicinu: „Odlazeći u Beč, u jesen 1913, ja sam bio ostavio u Beogradu jednu dramu, u Sarajevu jednu zbirku pesama, a u Sremskim Karlovcima jedan roman. Šta bi s njima, nisam pitao. Mesec je ostao nad mojom ravnicom, kao srp.

Temišvar, Rijeka, Ilanča, Beograd, sve se to vrtelo u meni kao u kaleidoskopu, a sa njima i tolike pročitane knjige, na nemačkom, na mađarskom, na italijanskom, i ruske u našem prevodu.

Bilo kakve dalje planove o budućnosti prekinuo mu je Prvi svetski rat: „Vest da je u Sarajevu ubijen austrijski prestolonaslednik, stigla je do nas, tog sunčanog dana u Beču – koji je osvanuo bez oblačka – posle ručka. Stigla je u naš kafe u blizini tornja Svetog Stefana, za vreme partije bilijara. Protivno onome što se danas misli, ta vest nije izazvala nikakvu konsternaciju, ni među nama, ni Bečlijama, i muzika je u Beču do večeri svirala. Tek dockan neko se setio da je ućutka. Epoha valseva bila je završena.“

Crnjanski je regrutovan u proleće 1914, i posle nekog vremena, u austrougarskoj uniformi poslat na galicijski front: „Reći ću samo toliko da smo u krvi bili od te prve letnje noći, na Zlota Lipi, svaki dan, do jeseni. Ono što je meni pomoglo da, duševno, podnesem sve to, bila je priroda terena na kom smo ginuli. Taj deo Galicije liči, ponegde, na Srbiju, sa svojim brdima, sa svojim šumama. Jesen je u njoj topla.“

Kraj rata dočekao je na italijanskom frontu, posle nekog vremena koje je proveo i u vojnoj bolnici u Beču. U posleratnom Beogradu upisao je uporednu književnost kod Bogdana Popovića.

U to vreme, Crnjanski je dao u štampu „Liriku Itake“, zatim zbirku priča pod naslovom „Priče o muškom“, i konačno, spremao se i da štampa „Dnevnik o Čarnojeviću“. Ova knjiga nikad nije izašla u svom prvobitnom obliku, i zauvek je izgubljeno bar sedam tabaka (sačuvano je pet, znači manji deo romana). „Štamparske prilike bile su, tada, teške.“, sećao se kasnije.“Tražio sam grčka slova u naslovu ’Lirike Itake’, a izdavač Cvijanović, siromah, ispomagao se kako je znao i umeo. Nije našao lambdu za prvo slovo u reči lirika, u naslovu, pa je jedan rimski broj, glavačke, proizveo za grčko slovo. Tako se onda štampalo.

Cvijanović je, na primer, pesmu „Ja, ti i svi savremeni parovi“ štampao uz prethodnu. I niko, ni moji mnogobrojni kritičari nisu, nikad, zapazili da su to dve pesme! Jedan moj kritičar u večernjem listu toga doba, pisao je da sam ja futurist. A da bi to dokazao, on je uzeo tri strofe, iz triju različitih mojih pesama, i štampao ih kao jednu. I imao je pravo.

Kritika na ’Itaku’ bila je violentna, naročito u Srpskom književnom glasniku. Što je glavni kritik Glasnika tvrdio da sam ja rušilac narodnih svetinja, to je možda bilo tačno. Pitanje je samo kakvih svetinja.“

Crnjanski je radio kao profesor u gimnaziji, ali i kao novinar i urednik. „Novinarstvo mi je pomoglo da nisam živeo u bedi, živeo sam u sirotinji, a ne u bedi. Odbijao sam svaku mogućnost za zaradom.“

Godine 1930. za roman ’Seobe’ dobio je nagradu Srpske akademije nauka. Drugi deo ovog velikog romana naše književnosti izašao je tek 1962.

Za vreme Građanskog rata u Španiji bio je dopisnik Vremena: „Ono što se u Španiji dešavalo za poslednjih pedeset, ali u stvari za poslednjih pet stotina godina, to je najčistiji primer ludila, čovečanstva i čoveka. Oni se tako smenjuju, oni se tako ubijaju, oni se tako menjaju da je to čudo. Ne govorim o današnjici, ne govorim o Franku. Franko je jedan kreten. To je jedan matori general koji smatra da treba da bude slavan. Govorim o onima koji su bili u celoj istoriji Španjolske, to je strašno čitati, to je strašno poznavati.“

Miloš Crnjanski je rođen u Čongradu 26. oktobra 1893. godine.

Sve što je pisao bilo je natopljeno dubokom lirikom koja i pored melanholije nosi večnu slutnju svetlosti, a iza njega ostala su velika dela srpske književnosti – od romana „Dnevnik o Čarnojeviću“, obe knjige „Seoba“, „Romana o Londonu“, preko poezije – zbirke pesama „Lirika Itake“, i dve velike poeme „Stražilovo“ i „Lament nad Beogradom“, do putopisnih tekstova poput „Pisama iz Pariza“, „Ljubavi u Toskani“ i mnogih drugih. „Sa dva romana ’Seoba’ i sa ’Romanom o Londonu’ ispunio sam svoju želju za romanom“, rekao je mnogo kasnije. „Što se tiče poezije, zatvorio sam ta vrata sa ’Lamentom nad Beogradom’. Metnuo sam tačku i gotovo.“

Miloš Crnjanski je umro je u Beogradu 1977. godine.

U dva navrata bio je u diplomatskoj službi u Berlinu, drugi put između 1935, do 1938: „Berlin, u okolini ambasade, duž kanala, čini se, katkad, kad kestenovi cvetaju, u sećanju, neka tužna Holandija. Kanalje u crvenoj ciglji. A zimi doleću galebovi na njega. Svaki čas prolaze brodići ispod Bendlerovog mosta. Dime. Vuku drvo. Ugalj.

To jest vuku, u prošlosti.

Ceo taj kraj Berlina, dok ovo pišem, ruševina je i dim.“

Početak Drugog svetskog rata dočekao ga je u diplomatskoj službi u Rimu: „Sve postaje, na kraju krajeva, smešno“ – pisao je u Embahadama: „Seljaci to već davno znaju. Posle tragedije dolaze komedije.

Život mi je, eto, takav, da bih brže mogao stići do Afrike, nego do mojih.

U ratu, u prvom, svetskom, ratu, preda mnom je iščezavao čitav jedan svet. Izumrli su toliki gradovi. Čitave porodice, i mojih poznanika. Katkad mi se već čini da i nisam više na ovom svetu. Naučio sam davno, kažem opet sebi, da ništa nije stalno i da ničeg izvesnog nema.“

Poratne godine proveo je u Londonu, u emigraciji, smatrajući da nije bezbedno da se vrati u komunističku Jugoslaviju. „Ja sam poznavao ljude, a pošto sam poznavao mnoge, mogu da kažem da sam poznavao i London dvadeset pet godina, to je ipak dugo vreme. Za sve to vreme ja sam polagao ispite, radio… bolje da sam prodavao nešto. Bilo bi lakše.

Ono što niko ne vidi, ono manuelno, to ima ogroman značaj. Roman o Londonu je načinjen iz hiljade i hiljade podataka. Ono što ja cenim o njemu, kao kritičar, to je da ima užasno velik broj podataka života ljudskog, i te bede ljudske. Nije to roman o Crnjanskom, kao što su govorili.“

U Srbiju se konačno vratio 1965, odrekavši se britanskog državljanstva koje je u međuvremenu dobio: „Moša Pijade je bio moj drug, zajedno smo sa Brankom Popovićem nekad sedeli u Moskvi; pisao sam o tome, i o tome kako život čudne stvari donosi.

U London najedanput, dolazi Moša Pijade u posetu, i veliki ručak se daje. Među onima koji su pozvani bio sam i ja, kao dopisnik argentinskih listova. Dotle su me uvek smeštali negde na začelje, po značaju lista s kojim sam sarađivao. Ali toga dana se začudim, tražim mesto gde treba da sednem, nema mene. Kako to kad znam da sam primljen na ručak! Idem tamo amo i nađem svoje mesto čak napred, pred predsedničkim stolom. I kad je Moša došao unutra i seo, ja širim ruke, a on govori šta se čudiš. Kad je završen ručak, Moša je došao s druge strane stola i pita je li, što ti ne dolaziš kući. Što da dolazim kući streljaće me, streljao si mi Branka Popovića, streljaćeš i mene. Idi, budalo jedna, govori on. Mi smo dobri drugovi bili. To su stvari koje su anegdote iz prošlog doba, koje mogu momentalno da osvetle ponešto.

U Engleskoj sam dvadeset pet godina živeo pa sam se vratio svojoj zemlji. Nisu mi napravili ništa ružno kad sam ovde došao, naprotiv, ali da se smejem na izvesne stvari, znate, to moram, jer sam Banaćanin.“

Dr Nastasja Pisarev