U neobičnoj čardi Đule Horvata: Izvol’te sesti u sedlo

A Telečka je na izraubovanom putu od Sombora do Bačke Topole, opravdano proglašenom za najlošiju saobraćajnicu Srbije, gde je odrastao i naučio prva slova. Ali kao i svaki pametan čovek, nije došao u omaleno selo da bi krckao penziju i „gledao u pupak“, već je spremajući se za taj tren još pre desetak godina sa svojom, nažalost nedavno preminulom suprugom, kupio nekad glasovitu, a tad potpuno oronulu čardu „Paprika“ i od nje stvorio jednu od najneobičnijih ugostiteljskih objekata u Srbiji.

- Rođen sam u Bačkoj Topoli, ali odrastao u Telečkoj, završio gimnaziju u Somboru, pravni fakultet u Novom Sadu i neko vreme radio i u Televiziji Novi Sad - priča negdanji kolega Đula, kojeg je život nakon 1988. odveo u Budimpeštu, gde je proveo najveći deo radnog veka. - Supruga je neko vreme ostala sa naša dva sina u Novom Sadu, tu je rođena, pa mi se kasnije pridružila. Neko vreme sam bio i prevodilac u našoj ambasadi, posle advokat, pa konsultant za strana ulaganja i evo sad ugostitelj - smeje se Đula, dok sedimo na, ranojesenjim suncem obasjanoj, terasi čarde. Ne samo da saobraćaj na zabačenost same Telečke ne smeta ove godine otvorenoj čardi da dobro posluje, već često zvone telefoni ne bi li se na vreme rezervisalo mesto u lokalu, gde je sve neobično.

Paorski je ovo kraj, živi od poljoprivrede na tzv. Telečkoj gredi, lesnoj zaravni, najpogodnijeg za uzgoj paprike, koja svoj put pronalazi do svetskih trpeza zahvaljujući vrednim i upornim meštanima. Većinu svojih proizvoda plasiraju u EU, pa je normalno da se ne stide svog porekla i života. Tako stolovi u čardi za postolja imaju jednoredne i dvoredne plugove, špartače, čak su i ulazna vrata napravljena su od stranica paorskih kola sa ručno kovanim okovom, dok iznad ulaza senku pravi elevator kojim se kadgod kukuruz „podizao“ na tavane i u čardake, poput onog koji se šepuri pozadi čarde i čeka da bude prepravljen u senicu, koju bi ljubitelji stranih izraza nazvali i saletla.

Za one koji svrate tek na piće i čašicu razgovora, tu je i sto sa stolicama kojima su sedalni delovi zapravo konjska sedla, a ako žele da obave ozbiljniji i diskretan razgovor, mogu da sednu za mini šank, nekadašnju sejačicu koju su vukli konji i u čijem se spremištu za seme hladi pivo, pa gosti mogu i sami da se posluže, ne čekajući mlade konobare. Čarda ima i svoj vinski podrum, gde veselo društvo može da uživa u dobrom piću i jelu, ali i „živoj“ muzici, koja je, po običajima ovog kraja, internacionalna.

Kafanska hrana i za nevoljnike

Osim što je jednom broju mladih omogućio da rade i ostanu u zavičaju, uzgred učeći od iskusnog restoratera kao što je gospođa Sabo, na njenu inicijativu je od otvaranja čarde osmislio i humanitarnu misiju svog ostvarenog sna. Naime, kako se nešto, pogotovo kuvanih jela, sprema unapred i to dosta, u dogovoru sa Mesnom zajednicom i somborskim Centrom za socijalni rad, kad u vreme ručka, osoblje čarde raznese dvadesetak toplih i ukusnih obroka po selu žiteljima koji su dopali u nevolju. Jer, dobro se dobrim vraća.

- Muzika je za svačiji ukus jer su nam takvi i gosti. Svira se i srpska i mađarska i bunjevačka muzika, pa kako sam odrastao u Telečkoj ne gledajući ko je ko i šta po nacionalnosti, takva pravila važe i danas u čardi - svedoči Đula i pokazuje, možda, i najneobičniji sadržaj njegovog jedinstvenog ugostiteljskog poduhvata, omalenu kapelu. - Ne znam odakle mi ideja, jednostavno sam rešio da od starog kupatila napravim jedan kutak za putnike koji žele da se osame, pomole ili tek kontempliraju u miru - veli Đula dok pokazuje kapelicu koja ima dva zaštitnika putnika i to Svetog Nikolu, kojeg poštuju pravoslavci, i Svetog Kristofera, za putnike rimokatolike. - Znam da je to nekom neobično, u šalu mi je i naš župnik rekao da bismo mogli i misu tu da održimo, ali, eto, to mi je bila želja koju sam ostvario - ne opravdava se već objašnjava domaćin pokazujući ikone zaštitnika putnika kojih ovde ne manjka.

- Jedan od motiva mi je bio i da se odužim selu, gdee sam odrastao, pa mi je drago da su ovde našli stalan posao i mladi ljudi, koji ne moraju da napuštaju Telečku ne bi li formirali i podizali svoje porodice - kaže Đula, kojem je desna ruka u ovom pregnuću njegova prijateljica Kornelia Sabo, čija je životna priča ništa manje zanimljiva. - Ona je zadužena za kuhinju, dok sam ja spoljni momak i zasad sve funkcioniše besprekorno - ne skida osmeh sa lica Đula, dok nam prevodi životopis Kornelie, po obrazovanju učiteljice, koja se već 32 godine potpuno opravdano ponosi uglednim restoranom i poslastičarnicom-picerijom pride na obali Balatonskog jezera, u turističkom biseru Šiofoku.

- Prenosim svoje znanje o ugostiteljstvu i kulinarstvu mladim ljudima koji rade kod nas, ali volim da zapevam i sa gostima jer se ovdašnji ljudi razlikuju od zemljaka u Mađarskoj po tome što su daleko veseliji i skloniji pesmi i plesu - jedan je od motiva koji je Korneliu naveo da se upusti u poslovnu avanturu sa svojim prijateljem. - Budem po nekoliko dana ovde i na Balatonu, pa nijedan posao ne trpi - veli Kornelija, kojoj je osmeh jedna od zajedničkih osobina sa poslovnim partnerom Đulom.

Dodaje da je meni za čardu u Srbiji unekoliko izmenjen zbog gastronomskih navika ovdašnjih gostiju, ali su deserti čuvene originalne mađarske poslastice kojima nema na svetu ravnih.

Milić Miljenović