Od Čehova dva putića

S druge strane, „Čehovljeva prva drama“, prvo ostvarenje prikazano u glavnom programu, na reprezentativan način je ukazalo na mogućnosti, ali i iskušenja koja proističu iz suočavanja savremenog pozorišnog izraza sa značajnim delima dramske tradicije.

Takva vrsta suočavanja je već postala „zaštitni znak“ irske trupe Dead Centre, koja je, uglavnom pod rediteljskim vođstvom Bena Kida i Buša Mukarzela, već prezentovala niz provokativnih scenskih tumačenja starih i novih klasika: od „Hamleta“ (po Šekspirovom remek-delu), preko „Šekspirove poslednje drame“ (verzija „Bure“), do lutkarskog eksperimenta „Beketova soba“. Inicijalnu kariku u tom nizu, međutim, predstavlja projekat „Čehovljeva prva drama“ iz 2015. („Chekhov’s First Play“, u originalu – razlozi festivalskog prevoda ostaju nejasni). Reč je o predstavi zasnovanoj na Čehovljevom prvom celovitom komadu iz 1881. godine, za piščevog života neobjavljenom i neizvedenom, a naknadno, prema imenu glavnog junaka, nazvanom „Platonov“.

Bez obzira na preobimnost, razlivenost i obilje likova, „Platonov“ sadrži, u embrionalnom vidu, teme, situacije, likove i atmosferu Čehovljevih kasnijih, velikih drama. Tu je ambijent seoskog imanja generalske udovice Ane Petrovne, ugroženog poveriocima, atmosfera dosade i splina, „uzburkavana“ ponajpre spletom erotskih fantazija grupe ženskih likova, usredsređenih oko seoskog učitelja Platonova. Ovaj inteligentni i cinični gubitnik, koji se pokazuje nesposobnim čak i za samoubistvo, jeste svojevrsni preteča likova poput Trigorina, Astrova ili Veršinjina – daleko složenijih figura u složenijem dramskom okruženju.

U nastojanju da posredstvom uprizorenja ovog komada uobliče stav prema čitavom Čehovljevom opusu, Ben Kid i Buš Mukarzel su ključ za tumačenje „Platonova“ najpre potražili u ironiji, parodiji i distanci. Glavno sredstvo ovog poslednjeg je duhovito i efektno tehničko rešenje. Glumci, naime, izgovaraju replike (odmereno stišanim intenzitetom) isključivo u portabl-mikrofone, tako da ih gledaoci razgovetno primaju tek posredstvom slušalica - što stvara i dodatni utisak „zvučne praznine“ na sceni. Ironijski efekat se, pak, postiže na dvojak način pomoću lika Reditelja. Nakon što nam je, pojavom u svojevrsnom prologu, šaljivo-samokritički izneo svoje namere i nedoumice u vezi Čehova, Reditelj nastavlja da deluje iz „off“-a, upadicama i komentarima koje idu od objašnjavanja „poenti“ scena, preko priznavanja rediteljskih grešaka do pikanterija o avanturama s glumicama koje igraju. Iz sučeljavanja ove komentatorske dimenzije i sve dinamičnijeg „ilustrovanja radnje“ koje ansambl realizuje sa zlokobnom gracioznošću, rađa se jedan, u krajnjoj liniji, „čehovljevski“ rezultat: slutnja o krhkosti i neodrživosti svake ljudske -ali i umetnčke! - iluzije.

Međutim, umesto da ovo parodično razobličavanje čehovljevske atmosfere dovedu do logičnog i urnebesnog kraja, reditelji u poodmakloj fazi (negde na dve trećine) predstave naglo menjaju ton, stil i smer iskazivanja. Nakon što su građevinarskom kuglom probili zid generaličinog salona (već otrcan metod „rušenja scenske iluzije“), ukinuli „off“ komentare i izveli jednog od gledalaca na pozornicu, nazvavši ga „Platonov“ (!), autori bez vidljivog razloga pretvaraju likove na generaličinom imanju u protagoniste neke nedefinisane igre apsurda. To je igra u okviru koje se izriču nepovezane, hermetične i polu-patetične misli o usamljenosti, „identitetu“ i „otuđenju“ – ali i igra u kojoj visok glumački nivo ansambla evidentno opada. U krajnjem svođenju, može se reći da predstava „Čehovljeva prva drama“ gubi znatan deo svoje originalnosti i atraktivnosti usled prisustva dvaju nespojivih usmerenja. Nakon što su ironijom, kalamburom i paradoksom ozbiljno narušili zdanje čehovljevske ozbiljnosti, autori su pokušali da na ruševine te ozbiljnosti nakaleme fasade beketovskog beznađa, pirandelovskog dvojstva maske i lica i, najzad, relativizma post-dramskog teatra. A krajnji rezultat je, naravno, ćutanje – pogotovo s gledaocem u ulozi Platonova.

Svetislav Jovanov