Agneš Rafai Telečki, selektorka za Patakijev prsten: Najbolji od najboljih

Izabrala je: Atilu Nemeta („Ana Karenjina“), Roberta Ožvara („Bludni dani kuratog Džonija“), Timeu Filep („Ana Karenjina“, „Dogvil“), Borisa Kučova („Vitezovi Lake Male“), Ervina Palfija („Igra u dvorcu“, „Rastrgnite me“), Šandora Lasla („Klamov rat“), Arona Silađija („A šta je bilo sa ženom?“). Uskoro će biti proglašenje dobitnika.

- Pomalo mi je bilo zabavno, a i glupo, u ulozi selektorke kandidata za „Patakijev prsten“ – počela je razgovor Agneš Rafai Telečki. - Kako može umetnost i umetnička dela da se takmiče, bilo da je reč o predstavama, dramama, glumačkim ostvarenjima?! Mislim da je ta procena pre svega subjektivna, a eto, ipak pričamo o tome.

 Šta je to što koristi pri tom izboru, pa bilo to i subjektivni doživljaj?

– Ja uvek tražim iskrenost. Ima toga i kad se ne vidi na sceni, samo se oseti. To se događa kad glumci grade ulogu iznutra. Ima uloga u kojima se to i vidi, kada glumac može da koristi razne tehnike, gde mu pomažu i kostim, i scenografija, i partneri... To se vidi i kada njihovi likovi tokom predstave prelaze veliki put, kako se to kaže, pa glumci mogu da pokažu stotine različitih emocija na mnogo načina, pokazujući tako i svoj talenat. Ali, ključ, bar kod mene, ostaje iskrenost, a važna mi je i prisutnost, energija, kada glumci ne rade ništa vidljivo, a oseti se da su tu, na sceni. Takođe, u izboru sam se vodila i time koliko su pojedini glumci napredovali, razvijali se u proteklom periodu. Nisam mogla da izostavim njihove prošle uloge.

 Kakve su bile prošle sezone u mađarskim pozorištima u Vojvodini?

– „Kovid sezone“, hm. Zato sada ima sedam, a ne pet kandidata. Uglavnom znamo kakve su repertoarske politike, razlike između Pozorišta „Deže Kostolanji“ i Senćanskog mađarskog kamernog pozorišta. Ako se gledaju same predstave, rad glumaca, koji su inače u Vojvodini poznati kao „daj mi scenu da progrizem daske“, zbog neočekivane vanredne situacije, kad su svi bili zatvoreni, a i inače su umetnici osetljiviji, jedini ventil bilo je pozorište i svi su igrali na maksimumu. 

 Čemu teže pozorišta u poslednje vreme, da li bi mogle da se izdvoje neke opšte odlike, stilovi, repertoarske politike?

– Ko režira, koji komadi se igraju, zavisi od direktora, umetničkih direktora, trendova, nekog plana zapisanog unapred... Ne znam. Mislim da naša pozorišta moraju jako pametno da prave svoje repertoare. Možda imaju ideju šta žele da igraju, ali moraju nekako da služe publici. Ako u Narodnom pozorištu u Subotici nema dobre komedije, onda će izgubiti publiku. Jako teško je povratiti one koji izgube interes. Pogotovo sad kad je sve na dugme, onlajn. Pozorišta to znaju da urade i na pametan način. Dopada mi se to što i komedije u poslednje vreme nisu više ša-la-la.

 Da li glumci koje ste nominovali ujedno označavaju i najbolje predstave protekle dve sezone?

– Da!

        Igor Burić