Kopneno – ostrvska avantura kroz Dalmaciju
Mada postoje oprečna mišljenja o svrsishodnosti i „patriotizmu“ kada je u pitanju letovanje u Dalmaciji, makar onom njenom hrvatskom delu, pod velikim znakom pitanja ovdašnjih praziluk nacionalista, ali i nekritičkih ljubitelja ovakvog turističkog poduhvata oličenih u zagriženim autošovinistima kojima je po difoltu komšijska trava uvek zelenija, fakat posedovanja predačke nekretnine na najrazuđenijoj obali Evrope ne ostavlja normalnom čoveku prostora za mnogo premišljanja, pa nakon brzopoteznog majstorskog pregleda automobilskog „tovara“ u vidu, iz Nemačke uvezenog, polovnog „sitroena“, nije mi ostalo ništa drugo do da se, uz digitalnu potvrdu o dvostrukom vakcinisanju kontra Kovid 19 i brzog antigenskog testa, zaputim ka severozapadu negdanje velike i zajedničke zemlje, sada razdeljene nacionalnim međama.
Formalnosti na razmeđu između Srbijice i moćne EU, bejahu brzo obavljene, pa je i put nastavljen bez neke ogorčenosti, kako nas niko na svet ne voli.
Nešto zbog objektivnih razloga indukovanih stanjem vremešnog prevoznog sredstva, a više zbog radoznalosti, prva stanica je bajkovita destinacija Rastoke kod Slunja. Varošica koju pođednako svojataju Ličani i Kordunaši, bili oni Srbi ili Hrvati, u svom je nedru skrila jedno od najlepših turističkih mesta pre svega zbog bezbrojnih krakova malene rečice Slunjčice, po čijim pitoresknim obalama su sazdani brojni apartmani, kafei i restorani u etno stilu, kao poručeni za odmor turistima koji nešto duže putuju ka obali Jadrana. Nama dosta i za kafu i skromni ručak, pa dalje starom ličkom magistralom, uz obavezujući rođački zastanak kod isto ličkog Donjeg Lapca, preko gorovitog Velebita u mesečevu površinu dalmatinskog, zadarskog zaleđa, gde registarske tablice iz Srbije nisu, najblaže rečeno, preterano omiljeni znak nacionalnog prepoznavanja. Dok se strmekneš ka Obrovcu, gradiću u klisuri tirkizno zelene Zrmanje, vreme je i za kasni obrok, koji se lako sprema u tradicionalnoj kamenoj „vatrenici“, kući od ljutog benkovačkog kamena sazdanoj ne bi li se u njoj na otvorenom ognjištu ložila vatra za „peku“, odnosno sač, ili roštilj.
Dobrodošli!
Ostatak vremena ove godine, zahvaljujući brojnim radoznalim gostima, provodimo manje-više lutajući po srednjem Jadranu, počev od posete nestvarno lepim plažama Murtera, začinjenih obavezujućim sladoledom u Tisnom, mestašcetu smeštenom na uskoj, tek za jedan most dugačkoj, prevlaci koja od Murtera čini ostrvo odvojeno od kopna. Borova šuma, koralno bistro more, neprekidni zvuk zrikavaca po žestokoj letnjoj omorini podseća na neka davna, dečija letovanja, a kako ni konobari u obližnjem kafeu nisu imali zadrške u pogledu vojvođanske otegnute ekavice, nije postojao ni jedan razlog da se nekoliko poseta ovim plažama ne doživi drugačije nego kao izuzetno prijatan. Mada sklon dalmatinskoj sijesti, tokom koje malo ko od ovdašnjih žitelja napušta prostorije pod nadzorom erkondišna, nesmir gostiju odvodi nas na Pag, do kojeg se dolazi impresivnim mostom. Na ostrvu koje svojom surovom prirodom s početka boravka, makar nama, budi neizbežne reminiscencije na kažnjenički Goli otok, ističe se plaža Šimuni udenuta kraj guste borove šume sa neobičnim kafeom u afro-stilu u kojem je barmen, gle čuda, momak iz Beograda, kojeg ni srpsko-hrvatske dnevno političke međusobice nisu sprečile da zaradi neki dinar (iliti hrvatsku kunu, kako kome drago) služeći, ipak većinom strane, turiste na hrvatskom primorju.
Vremena malo, a gosti radoznali, pa jedan od sledećih dana odlazimo na krstarenje Kornatima, zadovoljstvo koje u nekoj okasneloj sezoni stoji svega 250 kuna, iliti tridesetak evra u šta je stalo ne samo doručak, piće dobrodošlice, fraj kafa, sokovi i voda, već i ručak sastavljen od , volj‘ vam ribe, volj mesa, na jednom od ostrva na kome je jedini objekat usamljena konoba. Međustanica na drugom malenom ostrvu je iskorištena da se turistički „mornari“ okupaju u slanom jezeru na samom vrhu otoka, koje je do te mere slano da po plovnosti tela podseća na Mrtvo more, pa i oni koji su nesigurni u svoje plivačke sposobnosti nemaju straha od incidenta davljenja. Sastav gostiju velikog turističkog broda šarenolik, s koca i konpca evropskog i inih kontinenata, dušu dalo za obnavljanje znanja ono nešto stranih jezika kojeg se napabirčilo tokom života. Da se ne završi sve na „slanim“ izletima poslužio je obilazak slapova slatkovodne Krke, sa početnom stanicom u Skradinu kraj Šibenika, od kojeg brod vozi nekih 15-tak minuta do prvih brzaka na kojima se gosti i iskrcavaju. Ostatak obilaska obavlja se peške, pa bedekerski rečeno, treba obratiti pažnju na to da se izabere raniji termin dolaska, kako vas ne bi poslednji polazak broda za Skradin zatekao zapretenog na nekoj od staza koje vode rasutim vodotocima Krke, kojom se uzvodno dolazi do nestvarno lepog pravoslavnog manastira Krka, zadužbine Jelene Anžujske, svedočanstva o vekovnom trajanju srpskog imena na ovim prostorima. Kome ni ova reka lepotica nije bila dovoljna, uvek mu je na raspolaganju Zrmanja, čiji bukovi čak i leti predstavljaju izazov za adrenalinske sportove poput raftinga, dok se vožnja brodom surim kanjonom koji ovu reku vodi od Obrovca do mora može smatrati za neponovljivo iskustvo. Dakle, sve u svemu turistima željnim lepe panorame više nego dovoljno, a o gurmanima da se i ne priča.
Milić Miljenović