Predstava „Kons: novo doba“ Žige Divjaka: Svetlo kroz pukotinu
NIŠ/BEOGRAD: U svetlu otkazivanja predstave „Pluća“ Žige Divjaka (Slovensko narodno gledališče Ljubljana) na predstojećem Bitefu, za pozorišne sladokusce dodatan sjaj imala je predstava „Kons: novo doba“ na Festivalu „Teatar na raskršću“ koji se ovih dana održava u Nišu.
Žiga Divjak, iako mlad reditelj, već nekoliko godina fugurira kao pojava vredna svake pažnje, a gostovanje u Nišu je potvrdilo da je reč o savremenom umetniku veoma profilisanog senzibiliteta za aktuelnosti i dovoljno veštog da ih pretvori u jednu vrstu nove pozorišne realnosti.
Predstava „Kons: novo doba“ rađena je po poeziji Srečka Kosovela, znamenitog, ali pomalo zaboravljenog, ili bar kod nas skrajnutog autora (ah, ti pesnici!), koji je imao više pesama nego što je imao godina kada je napustio ovaj svet. Živevši početkom 20 veka, u vreme kriza i velikih ratova, prema njemu, tom svetu, skoro da nije mogao gajiti oduševljenje. Utoliko veće divljenje prema njegovom plemenitom pozivu kada se i početkom 21. veka otkrije koliko poezija i suština imaju dodirnih tačaka, ako nisu i jedno, te isto.
Nedeljno jutro, radnici, Evropa u vatri, panici, humanizam koji se gasi, sve su to motivi na specifičan način opevani i u predstavi Prešernovog pozorišta iz Kranja viđenoj u Nišu. Dramaturški materijal je odabrala i oblikovala Katarina Morano, na način da on odzvanja u glasovima osam glumaca, kroz različite boje i intenzitete, solo i horske deonice, izazivajući snažnu rezonancu u onom delu publike senzibilisanom za suptilnu građu predstave.
Rediteljski postupci Žige Divjaka mogu se svesti na minimalizam, koji se u predstavi „Kons: novo doba“ ostvaruje postupnošću uvođenja slike, za razliku od tona. Video projekcija na zadnjem zidu pozornice prikazuje netaknutu prirodu, a na podu se nazire zemlja (scenografija Igora Vasiljeva), po kojoj polako, usporeno, hode „poslednji ljudi“. Glumci odeveni u kombinezone čije konture u mraku o kojem peva i Kosovel podsećaju na skafandere, puno apokaliptično značenje dobijaju kada im zasvetle „glave“ – kacige sa licima glumaca koji tako lako mogu da budu i mašine, roboti, klonovi, u nekoj tamo vanzemaljskoj verziji života koji nam dolazi (kostim Tine Pavlović). Oni stoje u vrsti, na (famoznoj) distanci, jedva da se pokreću, i – govore.
Zastrašujuće deluje ova postavka, međutim, ljudski glas, toplina reči, ipak nudi nešto više nade i svetla, dok se glumci tokom predstave približavaju proscenijumu, publici, pokazujući da im se lica, emcocije, kao i glasovi, ipak mogu razlikovati. I ova mikroekspresija promišljen je i vrlo indikativan umetnički čin, više nego dovoljna pukotina za prolaz u samo srce predstave koja tek kad se završi, donosi pravo olakšanje, takoreći katarzu i podstrek da se radujemo, ali delamo, dok još nismo zaglavili u nekom od najcrnjih svetova.
„Teatar na raskršću“ u Nišu traje do srede, do kada će biti izvedeno još predstava, a biće poznati i nagrađeni. U selektorskom izboru Vlatka Ilića, niška publika i gosti imaju priliku da uživaju u viđenom, ali i da mu se protive, zahvaljujući živom radu okruglih stolova. Pored navedene predstave iz Slovenije, na programu su još predstave „Za sada je sve OK“ Kruševačkog pozorišta, „Dan kada ja više nije bilo ja“ Beogradskog dramskog pozorišta, „Život je san“ Teatra „Zong“ iz Sofije (Bugarska), „Pazi na prazninu“ Hrvatskog narodnog kazališta iz Varaždina i „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ Srpskog narodnog pozorišta.
Igor Burić
