Bivša trgovkinja kilometrima platna i konca udahnula dugovečan život

Sam naziv manifestacije dovoljno govori o njenoj ulozi - da se razmene iskustva. Inače, Anka je još od 2000. i osnivanja Aktiva agilna predsednica.

U prostorijama mesne škole „Mileva Marić„ priredila je dve samostalne izložbe svojih radova 2011. i 2018. sa motom „Tanka pređa srcem se tka„, a sa ponosom ističe da na drugoj nije ponovila nijedan rad sa prve. Ne zna ni broj učešće na kolektivnim, niti nagrada koje je osvojila.

Zatekli smo je u prelepo uređenom dvorištu prepunom cveća, na ljuljašci sa vezom u krilu.

- Rođena sam 1953. u Titelu, odakle su mi i roditelji. Drugo sam dete u porodici, imam stariju sestru i mlađeg brata. Slovakinja sam, ali Srbija je moja zemlja u kojoj sam rođena, volim je i poštujem. Kako nije bilo slovačkih odeljenja, osmoljetku sam završila na srpskom u Titelu , a srednju trgovačku u Novom Sadu. Ceo radni vek provela sam u Titelu kao trgovac, sve do penzije – sažima Anka svoju biografiju.

A mnogo dug staž sa ručnim radom:

- Traje bar 60 godina jer me je već sa 8-9 godina majka je naučila prve bodove, a onda i druge devojačke poslove. Ona je štrikala, šila i volela slovački vez, pun raznih nijansi plave, gde dominira cveće i prizori iz svakodnevnog života. Danas sam ovladala i tehnikama koje ona nije znala i verujem da bi bila vrlo ponosna na mene. Vremenom sam savladala i poentles, toledo, rišelje, beli i druge vrste veza, štrikanje, heklanje, goblene, šivenja i ukrašavanja odeće... ma nema šta nisam radila. Pa i haljine koje sam nosila na raznim smotrama. Često ćerki Svetlani, Ceci koja je učiteljica, radim suknje, haljine i delove odeće. Ona to ima gde da nosi. A zna da radi gotovo sve što i ja, pa eto ko će me naslediti. Ipak, još uvek nas razlikuje moje višedecenijsko iskustvo.

Egzotično zvučni pojam poentles:

- Taj hekleraj često zovu „rad mašte i zadovoljstva„. Najpre se trukuje, nacrta mustra, pa se urađeni delovi sklapaju u celinu, gde je važna kreativnost. Radi se sa naličja, veoma je zahtevno, zato je retko i skupo.

Mnogo toga je izlagala:

- Svuda po Vojvodini, u mestima kao što su Belo Blato, Idvor, Kovačica, Crepaja, Ledinci, pa i u Mađarskoj. Za Vrdnik me posebno vežu lepe uspomene. Kad sam i četvrti put zaredom osvojila prvu nagradu za najlepši rad među više od 20 žena Aktiva, bilo mi je gotovo neprijatno, ali mi je voditeljka programa rekla: „Pa i Đoković pobeđuje više puta za redom“. Zar to ne laska i prija?.

Verujte, više mi znači taj papir, diploma ili zahvalnica gde piše gde sam učestvovala i koja je nagrada nego neki pehar ili materijalna vrednost. Posebno sam srećna što i ćerka ume sve to da radi i ceni. Predložila sam joj da pokuša u školi da nešto radi sa decom. Šteta je što je ukinut predmet koji se nekad zvao domaćinstvo, gde su deca, i muška i ženska, ovladavala korisnim veštinama.

Za sada poslednja Ankina nagrada je povelja Aktiva žena niške opštine Pantelej za „doprinos i održivost tradicionalnih kulturnih vrednosti.” Kako njen titelski Aktiv nema automobil ni novca, pa tako ni načina da lično otputuje, radove za takmičenje je poslala poštom, moleći boga da stignu.

Na poslednjoj smotri „Pokaži mi da ti i ja pokažem„ veliku pažnju su privuke minijaturne kuvarice, krpe koje su se stavljale na zid do stola ili šporeta da se ne prlja. Uvek ih je pratio i prigodan tekst, ljubavni ili šaljivi, sa raznim porukama, često u skladu sa lokalnom sredinom i običajima. Kako je Ankina kuća prepuna njenih ručnih radova, pa i kuvarica, došla je na ideju da ih umanji i urami, da ih može stati što više. Među tim minijaturama sa standardnim porukama, posebnu pažnju privlače nekoliko sa „novokomponovanim„ tekstom, koje je smislio ilustrator i dečiji pisac iz Novog Kneževca Goran Novakov, koji se šalom bori protiv korone. Na društvenim mrežama pobednik je ona sa stihovima: „Lala Sosi asepsola nosi, kad se mazu da se ne zarazu„. Narodna tradicija u modernom pakovanju.

Anka je dozvolu od autora dobila preko gospođe Smiljke Bulatović iz Kikinde, koja „trukuje„ kuvarice. Neke minijaturne kuvarice Anka radi uz fotografije iz radnje „Filistra„.

Teško je bilo odabrati šta snimiti od kilometara i kilometara platna i konca koje je Anka tokom decenija udahnula život i dugovečnost. A njene vredne i vešte ruke spremne su da nastave dalje.

Stevo Diklić