Biciklom kroz Vojvodinu: Kolut i Bački Breg

Kapija je zaključana, pozivamo broj mobilnog telefona istaknut na papiru: „Zovi Mikija”. Nekoliko minuta kasnije stiže vlasnik, Milan Mirić. Govori nam da u svom vrtu poseduje više od sto životinjskih vrsta iz celog sveta. Tu su flamingosi iz Tanzanije, sarus ždral iz Indije, retke ptice „sekretari”, za koje ornitolozi još ne znaju gde da ih svrstaju, nojevi, brdske koze, jelen, majmuni... Zoo-vrt se prostire na površini od oko 7,5 hektara i obiluje veštačkim jezerima, travnjacima i šumarcima.

Miki se žali da mu za 33 godine postojanja Zoo-vrta nikada nijedna vlast ni u mesnoj zajednici ni na nivou Grada Sombora, Pokrajine Vojvodine ili Republike Srbije - nije pomogla. Najviše mu je do sada pomogla jedna strankinja - Monika Brukner iz Švajcarske.

Miki tvrdi sa su ga pre dve i po godine čak na prevaru izvukli iz zoo-vrta na seosku slavu kako bi mu ukrali šest kakadu papagaja čija je tržišna vrednost 80.000 evra.

Broj majmuna u Mikijevom zoo-vrtu sveden je na jedan par. Bilo bi ih više, ali su iskoristili malu nepažnju vlasnika, nije zaključao kavez, pa su vešti primati podigli rezu i pobegli. Jedan je majmun uhvaćen  u selu, na bananu sa omamljujućim sredstvom, telo drugog pronađeno je nekoliko kilometara u Mađarskoj, a trećem se izgubio svaki trag.

Miki hrani crne rode nečim što liči na tek izlegle piliće. „Da, to su muški pilići, mali petlovi koji završavaju na ovakav način. Ženke koka nosilja ostaju u životu, a mladi petlići postaju hrana za moje životinje!”, objašnjava nam tužnu sudbinu muških pilića ovaj potomak doseljenika iz Like, neženja koji živi u zoo-vrtu i za zoo-vrt.

Dok vozimo ka staroj ciglani u Kolutu, uočavamo brojne stare nemačke kuće karakteristične po zaravnjenim zabatima kakve nisam viđao u drugim selima, podsećaju na kuće kakve postoje u planinskim predelima Austrije ili Nemačke. Neke su od strane novih (već 75 godina) vlasnika, kolonista iz Like - lepo održavane dok su pojedine očigledno napuštene, a veliki broj njih je na žalost delimično ili potpuno srušen.

Na rubu sela  nalazi se stara ciglana, propala tokom tranzicije. U njenom kompleksu dograđeno je (od stiropora i kartona) još nekoliko objekata za potrebe filma „Dara iz Jasenovca” čiji su kadrovi ovde snimani u oktobru 2019.

Međutim, kada je snimanje završeno, filmayije su se pokupile i ostavile sve objekte na lokaciji, među njima je jezivi natpis sa improvizovane ulazne kapije logora: „Radna služba Ustaške odbrane. Sabirni logor br. 3”. Jedne noći, meštani su posle većanja u kafani i dosta popijenog alkohola došli na filmski set i porušili sve što je asociralo na užasni ustaški logor. Razumljiv je bio gnev meštana i želja da se tako nešto ne nalazi na rubu njihovog sela ali ostaje utisak da su producenti „Dare” u saradnji sa mesnom zajednicom od ovog filmskog seta mogli da naprave turističku atrakciju, mesto gde bi se turistima i deci iz škola još jednom govorilo o zverstvima u ustaškim logorima smrti.

Stižem u centar sela gde nalazi se kafe „Šaran” u kojem možete da popijete odličnu limunadu. Odmah pored je plac određen pre deset godina za novu pravoslavnu crkvu, ali gradnja nikako da počne. Uz limunadu ćaskamo sa kolegom Ašlijem, novosadskim novinarem i kolutskim zetom. Pridružuje nam se i lokalni poštar koji priča da je prema popisu stanovništva 2011. u selu živelo 1.328 ljudi, međutim, trenutno u Kolutu „spava” ne više od 800 stanovnika. Pre 50 godina, na popisu 1961. Kolut je imao tri puta više ljudi nego danas - 2.597.

Nedaleko od „Šarana”, nalazi se katolička crkva Sv. Ivana Krstitelja izgrađena 1825. Prema priči meštana bila je to prelepa crkva s lepim orguljama na kojima je pre rata svirala jedna Švabica. Po odlasku Nemaca, prvo je nestalo je zvono, pa klupe iz crkve, demontirane su orgulje, a od nekadašnjeg hrama ostale su samo gole zidine s krovom koji se urušava. Za razliku od one u Karavukovu koja je takođe devastirana ali i otključana pa njen jedan deo uličnim prodavcima voća i povrća služi kao magacin, ova je zaključana. Provirio sam kroz ključaonicu i video potpuno devastiranu unutrašnjost sa prevrnutim klupama i mestima na zidovima na kojima je nekad stajalo 14 slika „Križnog puta”. Jedino što je sačuvano je polovina Isusovog kipa koji je spasao Boris Mašić i odneo u svoj Muzej Podunavskih Švaba u Apatinu.

Pored depopulacije koja je prisutna u gotovo 90 odsto sela u Vojvodini i celoj Srbiji pa i regionu (gotovo svih osim onih uz velike gradove) - Kolut je imao i dodatni problem. Naime, još sedamdesetih godina u selu su bila živa čak 104 nosilaca Partizanske spomenice, dakle prvoborca 6. ličke... Pored njih u svakom domaćinstvu bio je bar po jedan član koji je dobijao obilatu boračku penziju. Kada su borci NOB poumirali (danas je ostalo tek nekoliko udovica koje primaju boračke penzije svojih muževa) - većina stanovnika je odlučila da se odseli u veće gradove. Svaka treća kuća je prazna i postoji realna opasnost da ovo još uvek veoma lepo mesto nekada nastanjeno vrednim Nemcima, posle ponositim Ličanima - za desetak godina ostane potpuno bez stanovnika.

Tri kilometra od izlaska iz Koluta nalazi se tabla koja vam govori da ste ušli u Bački Breg, poslednje selo pred granicu sa Mađarskom. Prema popisu iz 2011. bilo je 1.140 stanovnika od kojih većinu čine Šokci-Hrvati. Prvi pomen sela je iz 1319. a mesto je opustelo dolaskom Turaka. Kolonizacijom iz 1620. godine doseljeni su stanovnici iz Klisa kraj Splita. Za razliku od Šokaca iz Bača, Vajske, Plavne i Bođana koji su došli 1688. iz okoline Tuzle, ovi iz Sonte, Bačkog Monoštora i Bačkog Brega imaju karakteristični naglasak - govore ikavicom sa akcentovanjem poslednjeg sloga, pa tako kažu: „Hoćeš vodeee?”, sa veoma dugim „e” na kraju.

Dečak na biciklu u centru sela javlja nam se ljubazno, na način kako su to nekad radila deca po celoj Vojvodini. Šalje nas u pravcu Šokačke etno-kuće koja se nalazi u Štrosmajerovoj 14. Ostale ulice nose nazive: Jugoslovenska, Matije Gupca, Ive Lole Ribara, Petra Preradovića...

U centru sela nalazi se Dobrovoljno vatrogasno društvo, spomenik meštanima palim u NOB-u a na samom kraju mesta, što je prilično neuobičajeno - katolička crkva.

Bereg je 1873. zahvatila epidemija kolere u kojoj je preminulo preko stotinu stanovnika sela. Nakon što se epidemija stišala, Berežani su iste godine podigli spomenik Svetom Roku, a njegov praznik, 16. avgusta, postao je jedan od zavetnih dana sela.

Stižemo do Štrosmajerove 14 gde se nalazi Šokačka etno-kuća ispred koje nas čekaju dvojica momaka u dvadesetim godinama - Miki koji se nalazi na čelu „Hrvatskog kulturno-prosvjetnog društva Silvije Strahimir Kranjčević” i Uroš, njegov prijatelj iz susednog Gakova.

Sedamo u hladovinu nadstrešenog dela dvorišta, Miki nam nudi rakiju i „vodeee”. Oko nogu nam se motaju živahni štenci, mešanci dalmatinca i yek-rasela. Nakon što se okrepili ulazimo u Etno-kuću koja je uređena tako da izgleda kao tipične šokačke kuće od naboja sa niskim tavanicama sa početka 20. veka. Pažnju mi privlači velika i teška „opaklija” kakve su nekada dok su čuvali ovce nosili moji preci čobani po doseljavanju Šokaca u Panonsku ravnicu.

Ostalo je još da obiđemo rimokatoličku crkvu Svetog Arhanđela Mihaila koja je podignuta još 1786. i ima status spomenika kulture od velikog značaja. Crkva je izgrađena na mestu starije crkvene građevine iz 1740, u duhu baroka, sa prepoznatljivim uticajima klasicizma. Ikonu patrona hrama na glavnom oltaru izradio je Jozef Ferenc Falkoner, član poznate slikarske porodice iz Budimpešte, koji je radio još u nekoliko rimokatoličkih crkava u Baču krajem 18. i početkom 19. veka. Scenu Pieta na bočnom oltaru potpisao je 1794. Johan Georg Bader, najverovatnije član slikarske porodice iz Ajhštata u Nemačkoj. Crkva je jako lepo održavana i čista, dan pre našeg dolaska bilo je venčanje pa su klupe još uvek bile okićene belim trakama.

Za kraj priča o najslavnijem bereškom muzičaru Miki Ivoševu, koga je, daleko izvan lokalnih okvira, proslavio Zvonko Bogdan u stihovima svoje široko popularne pesme „Ne mogu se tačno setit’ leta“:

„Kraj Dunava sva su sela mala.

Šokica se Bunjevcu dopala.

Biće vina, šatri i dvoprega,

A sviraće Mika iz Berega.

Mika svira sve se zaboravi,

Ne znaš da l’ si u snu il’ na javi”

Mika Ivošev rođen je 30. maja 1901. u Bačkom Bregu. U vreme opšte mađarizacije u matične knjige je upisan kao Mikloš (Nikola). Bio je sin ovdašnjeg žitelja Matije Ivoševa (sa porodičnim nadimkom „Kuzmin“) i Monoštorke Tereze rođene Mandić. Pet razreda osnovne škole završio je u Beregu. Roditelji su mu bili paori i nadničari (biroši), sirotinja sa manje od jutra zemlje, te su radili kod bogatijih nemačkih gazda u Kolutu. Tu je, tokom Prvog svetskog rata, od jednog ruskog zarobljenika, Mika naučio da svira violinu, ali i ruski jezik. Uz maternji šokački, u školi je naučio mađarski, a nemački radeći kao biroš, pa je kasnije pevao na svim tim jezicima.

Kao samouk violinista priključio se prvo bereškom tamburaškom orkestru Mate Balatinca. S njima je već svirao tokom Velikog rata i neposredno po njegovom završetku. Nastavio je da privatno uči muziku, pa je čitanje nota naučio kod bereškog Nemca Franca Franje Traksera.

Mika Ivošev je 1921. osnovao tamburaški orkestar koji je bio  poznat u vremenu između dva svetska rata. Svirao je sa svojim tamburašima daleko izvan Bačkog Brega i okolnih sela ili Sombora, gde su obično nastupali u hotelu „Sloboda“ ili su za potrebe somborskog HKD „Miroljub“ pratili na gostovanjima šokačke folkloriste. Godine, 1936. nastupali su za tek pokrenut Radio Zagreb, u leto 1939. svirali su u Makarskoj, tokom 1940. na Paliću kraj Subotice, a pred početak Drugog svetskog rata u restoranu „Veliki Mostar“ u Beogradu. Tokom okupacije Mikini tamburaši pokušali su da sviraju po šokačkim i bunjevačkim mestima u Bačkoj i Mađarskoj, ali su ih vlasti sprečavale u toj nameri. Mika  je 1944. nasilno odveden u mađarske „munkaše“ (radne čete), posle čega su ga Nemci odveli na prisilan rad u Nemačku. Kući se vratio tek nakon oslobođenja 1945.

Sviračka i umetnička karijera virtuoznog Berežanina posle Drugog svetskog rata više nije imala onaj zamah kao ranije. Svirao je u seoskoj vatrogasnoj kafani u Bačkom Bregu, a leti u Marinkovoj čardi kraj Bajskog kanala, kao i po svadbama, igrankama, te na brojnim državnim proslavama, priredbama i pozorišnim predstavama. Kako se od takvog muzičkog angažmana više nije moglo zarađivati i pristojno živeti, Mika je tokom zime izvlačio i prevozio drvo iz monoštorskih šuma, a uveče je, mada slomljen od napornog rada, dodatno i za sitan novac svirao u monoštorskoj krčmi Stipana Kusturina. Njegov poslednji nastup bio je o proslavi Velike Gospe, 15. avgusta 1959. u Bačkom Monoštoru. U toku svirke mu je pozlilo, pa je prenesen u somborsku bolnicu. Već teško bolesnog, po sopstvenoj želji, dovezli su ga početkom oktobra u rodni Bački Breg i to na proslavu seoskog kirbaja gde je zaželeo da još jednom vidi svoj orkestar na delu. Pokušao je da im se pridruži, ali bezuspešno. Umro je sutradan, 6. oktobra 1959. Do seoskog groblja ispratio ga je ceo Bački Breg – žitelji, župnik, članovi KPD „Silvije Strahimir Kranjčević“, članovi Lovačkog društva sa oružjem, članovi DVD u uniformama... Njegova supruga Marija (1905-1996) nadživela ga je punih 37 godina. Bački Breg i KPD „Silvije Strahimir Kranjević“ organizovali su 1998. prvu smotru tamburaške muzike „Mikini dani“, koja će postati tradicionalna. Glavni gost prve manifestacije bio je i ostao, naravno - Zvonko Bogdan.

Robert Čoban