Ninine mustre: Buka i besmisao
Kacudžo Niši je bio japanski naučnik koji je istraživao metode prirodnog isceljenja i napisao je veliki broj knjiga u kojima opisuje svoj sistem sačinjen od disanja, vežbanja, ishrane, gladovanja, vode, ali najveću pažnju posvetio je pasivnom posmatranju - meditaciji - tihovanju.
Ponovnim čitanjem njegovih preporuka i uputstava, uviđam koliko je sve što je napisao pre sto godina aktuelno i preko potrebno u današnjim uslovima života.
Pasivno posmatranje on opisuje kao umeće slušanja i razumevanja sebe. U sebi pronalazimo odgovore na sva pitanja, odgovore koje već imamo, ali ih ne čujemo „zbog svoje sujete i besmislenog laktanja misli“. Niši kaže da mi ne želimo da slušamo svoj organizam jer je „naša osobina da mnogo pričamo i da smo izuzetno sujetni“.
Kroz prizmu njegovih reči posmatram ovih dana svet oko sebe. Na obale jezera, na kojem smo se vozili čamcem, pohrlili si ljudi željni odmora u prirodi, što je dobro, ali većina tih grupica izletnika ponela je sa sobom zvučnike iz kojih trešte razne buke, jer ono što se iz njih čuje nije muzika, nego neko kenjkanje, zaurlavanje i blebetanje. (A ovce i koze u čudu, u šta se pretvorilo njihovo blejanje i meketanje.) Ljudi više ne umeju da budu u tišini. Dođu u prirodu i sa sobom donesu svoj nemir, svoju buku i sve ono što će im odvući pažnju sa sebe samih i sa prelepe prirode koja ih okružuje.
Al' bi bilo lepo kada bi makar na kratko obratili pažnju na svoje disanje, posmatrali svoje misli koje se „laktaju“ bez prekida i polako ih sve otpustili od sebe i zaronili u sebe. Tada bi mogli da komuniciraju sa sopstvenim organizmom u kojem postoji ogromna mudrost. On bi ih podsetio gde su se to odvojili od sebe, od sopstvene duše, od prirodnih zakona koji vladaju u organizmu kao i u prirodi i bilo bi im jasno da narušavanjem tih prirodnih zakonitosti, narušavaju sopstveno zdravlje.
Kacudžo Niši je bio toliko bolestan da su ga još u detinjstvu otpisali i lekari i roditelji, ali on je uspeo da se izleči pre svega posmatrajući prirodu i pronikavši u njene zakonitosti. Uviđajući cikluse u prirodi, prestao je da se plaši fizičke smrti, jer je shvatio da je život večan i da samo menja oblike kroz koje se izražava. A kada je nestao strah, počelo je ozdravljenje. Praktikovao je svakodnevnu meditaciju, jer jedino tada, kada nema uskomešanosti svakodnevnog života i kada mozak nije zauzet istovremenim rešavanjem brojnih problema, uspevao je da uđe u stanje unutrašnje tišine. U tom stanju, pojavljuju se odgovori na sva pitanja, a posebno na „kako da se iscelim?“
U prvi susretima sa informacijama o unutrašnjoj tišini, sve to deluje mistično i sakriveno, a u stvari je zatrpano svakodnevnim mislima kojima se neprekidno opterećujemo misleći da je to normalno stanje svesti, jer u svojoj evoluciji još uvek nismo dovoljno upoznali mehanizme svog mislećeg uma. Ali kada dođu kompleksne i teške situacije, onda počinjemo da tražimo rešenja. Sve što se trenutno događa širom planete, meni izgleda kao poziv na buđenje, a Nišijevi saveti su samo deo bezbrojnih načina kojima ćemo besmislenu buku pretvoriti u smislenu tišinu. Pa, dobro nam jutro.
Nina Martinović Armbruster