„Dnevnik” na finalu festivala „Piano Summer”

Prvo se Marija Dinov, predstavnica još uvek mlađe generacije umetnika, prihvatila izazovnog poduhvata interpretacije 12 kompozicija iz Prve knjige prelida Kloda Debisija, ne tako čestog zadatka prezentacije jednog integralnog opusa u celini opsega, a po trajanju, gotovo kompletnog celovečernjeg koncerta. Smelo se upustivši u demonstriranje svojih sviračkih sposobnosti na „oporavljenom“ Petrofu posle popravke i dvodnevnog „isprobavanja“ štimera i kolega, ona je uspela da iz instrumenta izvuče više no očekivane boje i dinamičke nijanse, a zahvaljujući i svojoj dobroj artikulaciji, elastičnim prstima i odmerenom poniranju u tipke, fino i znalački izniveliše jačinu tonova.

Svaki od 12 različito naslovljenih komada nosi i određen tehnički zadatak, poput raznovrsnih ukrasa za različit prstored, ponavljanja tonova, adekvatne pedalizacije, samostalnog vođenja tema i kontrapunkta u glasovima, u potpunosti osvetljavajući kompozitorov stil i odnos prema klavirskoj muzici. Razradivši promišljeno sve detalje, a pri tome neopterećena savladavanjem izvođačkih zahteva i problema, pijanistkinja je senzibilnom muzikalnošću i prefinjenom osećajnošću i nadasve s velikim „poštovanjem“ autora, izrazila svoju viziju Debisijevih stvaralačkih zamisli. Odmereno u tempima, dinamici i tek diskretnoj agogici, približivši se jasnoćom udara i skromnijim korišćenjem pedala akustici impresionističke muzike, oslikala je suptilnim i nežnim valerima neprekidnu, ozbiljnu nisku komada koji su se otvarali poput jasno vizuelizovanih, mozaički građenih i improvizaciono oblikovanih  impresija.

Na završnoj večeri festivala „Piano Summer“na scenu Pozorišta „Bora Stanković“ ušetala je u nacionalno stilizovanoj haljini, u skladu s većim delom svog programa (uz dodatak i nekoliko odabranih Šopenovih kompozicija), jedna od naših najvećih umetnica na klaviru Biljana Gorunović. Izgovorivši na početku nastupa tekst pesme „Što se bore misli moje“ Mihaila Obrenovića, po kojoj je naš prvi profesionalno školovani kompozitor Kornelije Stanković napisao prekrasne varijacije za klavir pod istim imenom, pijanistkinja je nagovestila lepo osmišljeno veče. Odmah je, s još jednim oglašavanjem o Miloju Milojeviću i njegovom izuzetnom, a nedovoljno isticanom mestu u domaćoj kulturnoj baštini, bilo jasno da je cilj Biljane Gorunović bio mala istorijska rekonstrukcija tek dela našeg umetničkog nasleđa.

Tako smo u oživljavanju izabranog trodelnog fragmenta prošlosti srpske muzike koja je neočekivano brzo, u skoku stigla do Evrope (u vreme kada su naši stvaraoci smelo i u letu, želeli da dosegnu ono što kod kuće još nisu imali), bili svedoci sažetog „pozorišnog čina“, započetog Stankovićevim upečatljio „izgovorenim“ transformacijama, u pijanistkinjinom sviranju toplo „izrecitovane“ teme i njenih potonjih, raskošno ukrašenih stihova. Prenoseći ih iz ruke u ruku i usaglašavajući u pravu polifoniju pažljivo i s pijetetom izvajanih i savršenim tonom ispevanih linija, dozvoljavala je svakom glasu da odzvoni do kraja, pođednak značaj dajući tako svakoj zamišljenoj reči i njenom zvučnom ovaploćenju.

Odavno poznata po interpretaciji celokupnog Milojevićevog opusa, Gorunovićeva je za „Piano Summer” odabrala osam Minijatura opus 2, svakoj dajući odgovarajući karakter i svežinu: logično oblikovanom Preludijumu, melanholično setnoj Tuzi, energično razvijanoj i precizno artikulisanoj Igri br. 1, drugačijim, kontrastnim plesnim ritmom obeleženoj Igri br. 2, pođednako robustnoj (u levoj ruci) koliko i filigranskoj, Igri br. 3, upitno elegičnom Sećanju, na sreću „izgubljenom“ (ili zaboravljenom) u dalekom ođeku, tehnički najzahtevnijem, odnosno najvirtuoznijem Vilinskom kolu, na kraju i  zaključnom karakternom, ozbiljno akordizovanom, teškom serioznošću ali i svečanom notom protumačenom Postludijumu.

Još jednim pogledom unazad, u našu tradiciju, premda „modernijim“ muzičkim izrazom obeleženim „Brankovim kolom“ legendarne Ljubice Marić, „težačkih“ akorada u basu ali i tokatnih epizoda i ukrasa, pa i gracioznosti i „nežnijeg“ tona, do himničnosti razvijanog u gradaciji, Biljana Gorunović je pružila publici retko zadovoljstvo. Svojim izgledom i stavom za instrumentom i promišljenim i produhovljenim muziciranjem, izazvala je tople emocije, budeći kod različitih generacija posetilaca svest o lepoti nacionalnog folklornog blaga, ili njime inspirisane muzičke materije, transformisane u umetničku muziku, dočaravajući tako neke davne, a večne vrednosti i snove.

        Marija Adamov