IZ ARHIVA NOVOG SADA Lekovita voda više od veka teče u Jodnoj banji

Blagotvorna voda je slučajno otkrivena kada je kod Futoške šume krajem 1897. godine bušen arteski bunar, kako bi se taj deo grada snabdeo zdravom pijaćom vodom. Bunar je bio dubok 194 metara, davao je 300 litara vode u minutu, ali se ona morala prethodno rashlađivati kako bi bila pogodna za piće. Zbog prijatne temperature, već 1898. godine počela je da se koristi za kupanje u improvizovanom kupatilu u baraci, uz prethodno dogrevanje. Vremenom se javila potreba za većom količinom tople vode, pa su u neposrednoj blizini, mnogo kasnije, izbušena još dva bunara (1924. odnosno 1953. godine).

Kako objašnjava direktor Istorijskog arhiva grada Petar Đurđev prva drvena baraka za banjsko lečenje izgorela je 1900. godine u požaru. Odmah je izgrađena nova, nešto većih dimenzija, koja je 12 godina služila prvenstveno za higijensko kupanje stanovništva, mada su vodi od početka pridavana i lekovita svojstva.

- Prvi idejni projekat za gradnju velelepne zgrade Jodne banje nastao je 1905. godine, ali nije realizovan. Kasnije je naručen još jedan projekat kod budimpeštanskog arhitekte Imrea Frančeka (1864 - 1920), a objekat je sagrađen 1910. godine – kaže Đurđev. - Upravni odbor je 1909. godine doneo odluku da Artesko kupatilo, kako se nazivalo, dobije status banje. Secesijska zgrada Jodne banje spade u najmarkatnije objekte na zapadnoj strani grada. Sagrađena je kao visokoparterna, sa visokim suterenom, tako da odaje utisak jednospratnice i okrenuta glavnom fasadom ka Futoškoj ulici, od koje je odvaja dubok parkovski prostor. Njenom reprezentativnom izgledu doprinose razuđenost glavne fasade, sa bogatom malterskom plastičnom dekoracijom i upadljivi krovni volumeni.

Inicijator izgradnje Banje bio je novosadski lekar dr Vilhelm Vilt koji je radio kao stalni banjski lekar i dugogodišpnji upravnik. Osnivač Banje bilo je Akcionarsko društvo „Varoško jodno lekovito kupatilo i mineralna voda d. d.“. Novoizgrađeni objekat u potpunosti je odgovarao funkcionalnim potrebama lečilišta, jer je za ono vreme bio izuzetno moderno opremljen.

- Kupatilo je bilo dobro urađeno, imalo je veći broj kada (prvobitno 40), podeljenih u tri katergorije, luksuzne, prve i druge klase – pojašnjava Đurđev. -  Postojala su i dva bazena sa toplom i hladnom vodom, od kojih je veći bio sa koritom u vidu stepenica. Banja je imala sopstvenu laboratoriju, kuhinju, centralno grejanje, vešeraj i druge potrebne prostorije. Oko zgrade je bio uređen veliki park na 20 hektara, danas poznat kao Futoški park, podeljen na dva dela: stariji sa raznovrsnim listopadnim drvećem i noviji, uređen po pravilima engleskih parkova. U neposrednoj blizini, uz ivicu parka, postojali su, za potrebe rekreacije građana i banjskih gostiju, teniski tereni, koji su se zimi pretvarali u klizalište.

Dve decenije nakon izgradnje pojavio se problem smeštaja gostiju kojih je bilo sve više. Zbog toga je Gradski savet 1929. godine doneo odluku da se dozvoli izgradnja dvospratnog hotela po projektu arhitekte Đorđa Tabakovića. Akcionari su 1930. složili da prošire smeštajne kapacitete zidanjem, za ono vreme luksuznog dvospratnog hotela „Park“ uz istočnu fasadu Jodne banje.

Pre Drugog svetskog rata Jodnu banju posećivali su mnogi ugledni i imućni ljudi. Čak se verovalo da jedan krak podzemne lekovite vode seže do banje u Kanjiži, a drugi do Harkanja u Mađarskoj.

- Bogati građani Novog Sada dolazili su nedeljom pre podne, pre odlaska u crkvu, na rekreativno kupanje u bazenu – otkriva Đurđev. - I posle rata u Jodnoj banji i hotelu „Park“, odsedali su mnogi poznati ljudi, među kojima i Josip Broz Tito, Ivo Andrić, Blaž Jovanović, Rodoljub Čolaković, Lajoš Zilahi. Tadašnja direktorka Olga Šakota bila je sjajna domaćica, koja je znala da stvori domaću atmosferu i posebno da ugađa gostima svojim specijalitetima, a čuvene su bile njene supe i torte.

- Hotel je izgrađen za samo godinu dana uz banjski objekt sa kojim je spojen takozvanom „toplom vezom“ u obliku polukružnog aneksa, dok je glavna fasada bila okrenuta prema Ulici Nikole Tesle. U prizemlju su bili hol sa recepcijom, restoran, trpezarija i sanitarni čvor, a na spratovima sobe za goste, do kojih se dolazilo lepo oblikovanim stepeništem – opisuje Đurđev.

Posle Drugog svetskog rata Banja je nacionalizovana i prešla u društvenu svojinu 1946. godine. Od tada, pod imenom Novosadska jodna banja, sa hotelom „Park“, posluje kao zdravstveno-ugostiteljska ustanova. U Banji je 1957. godine formiran Centar za medicinsku rehabilitaciju. Banja je 1963. godine promenila naziv u „Prirodno banjsko lečilište Novi Sad“, a 1966. godine u „Dispanzer za reumatizam i oboljenja koštano-zglobnog sistema“, a od januara 1971. godine deluje kao Zavod za reumatizam. Pored lečenja, Jodna banja je do 1970. godine služila i za higijensko kupanje građana u kadama, te je decenijama, kad je bilo malo kupatila po kućama i stanovima, imala i ulogu javnog gradskog kupatila.

S. Kovač

Foto: arhiva Dnevnika