Intervju: Daniela Kandilari, dirigentkinja i kompozitorka

U biografiji ove dirigentkinje i kompozitorke, pored respektabilne i bogate umetničke karijere koju je do sada ostvarila na muzičkoj sceni u Evropi i Americi, za naše čitaoce zanimljiv je i podatak da je rođena u Novom Sadu. Ovde je živela do 13. godine, a zatim se preselila u Maribor.

Osnovne i magistarske studije klavira završila je na Univerzitetu za muziku u Gracu, master studije yez muzike na Univerzitetu u Indijani, a doktorirala je muzikologiju na Univerzitetu u Beču. U Ameriku je prvo došla kao Fulbrajtova stipendistkinja 2004. godine, a u Njujorku živi od 2012.

Pod dirigentskim vođstvom Daniele Kandilari izvedeno je poslednjih sezona niz dela kako klasičnog tako i savremenog repertoara u nekim od najpoznatijih operskih kuća u Americi. Njene kompozicije takođe izvodili su istaknuti instrumentalisti. Njujorška Metropoliten opera, jedna od najprestižnijih muzičkih kuća na svetu, najavila je za ovu sezoni njen debi što je bio i neposredan povod za ovaj razgovor za “Dnevnik” putem mejla.

Vaše visoko muzičko obrazovanje započeli ste kao pijanistkinja. Šta vas je opredelilo da se kasnije posvetite dirigovanju i komponovanju?

Dirigovanje i kompozicija su se nekako dogodili, a da sama to nisam tražila. Od ranih studentskih dana sam imala ogromno interesovanje za kamernu muziku i slobodno vreme sam provodila dodatno radeći analize dela koje sam svirala ili planirala da sviram. Tad nisam znala da li to nešto znači, i jednostavno sam nastavila da pratim interesovanja i impulse koje sam imala. Za vreme studija sam počela da radim sve više sa pevačima, i ubrzo su došli prvi poslovi u operskim kućama. Kroz taj rad mi je par dirigenata predložilo da se posvetim dirigovanju, i sve dok ta šansa nije pala u moje krilo, nisam mislila da je to prava profesija za mene. No, prvi put kad sam stala ispred orkestra i hora, i vodila probu shvatila sam da su ti svi dirigenti bili u pravu. Sve se nekako poklopilo. Moja ljubav prema kamernom muziciranju i razumevanje strukture muzike su se našli u jednom obliku, i od tada me je sve dalje vodilo ka dirigovanju i kompoziciji.

U vašoj biografiji se navodi da ste prepoznati po svojim dinamičnim i upečatljivim nastupima u operskim kućama i na koncertnim scenama širom Severne Amerike i Evrope. Koje biste nastupe poslednjih sezona vi posebno izdvojili kada su u pitanju vaši muzički afiniteti?

Svako delo na kom radim u tom trenutku mi je uvek najbliže i tome se potpuno predam. Poslednjih godina sam dirigovala puno modernih opera, par svetskih premijera, i tu me uvek ispunjava rad sa kompozitorima i sa celim ansamblom. Sam proces prisustvovanja kreaciji novog dela - od razgovora sa kompozitorom, do režijskih i muzičkih proba, gde zajedno nalazimo muzički jezik za tu produkciju - je nešto neponovoljivo. Neka od modernih dela koja su mi posebno draga su “Fellow Travelers” Gregory Spearsa,“Prism” Ellen Reidi “Empty the House” Rene Orth. U isto vreme počinjem da dobijam sve više ponuda za standardni repertoar, gde su neka od dela “Karmen”, “Rusalka”, “Onjegin”. Ta kombinacija muzike našeg vremena i romantike mi je posebno bliska. Jedna od želja mi je da predstavim što više muzike naših kompozitora na mestima gde radim, i upoznam publiku i muzički svet sa našom bogatom muzičkom tradicijom.    

Krajem godine predstoji vam debi na sceni Metropoliten opere u Njujorku, dirigovanje operom “Euridika”. O kakvoj produkciji je reč, kako teku pripreme i sa kakvim osećanjima očekujete taj nastup?

Uvek sam se potajno nadala da ću jednog dana dirigovati u Metropolitan operi, ali iskreno rečeno nisam mogla pretpostaviti da će se to upravo sad desiti posle ove godine kad je naša cela industrija bila zatvorena i bilo je vrlo neizvezno kad će predstave uživo ponovo biti moguće. “Euridika” je nova opera mladog američkog kompozitora, Matthenj Aucoina, sa kojim sam već radila na njegovoj prošloj operi. Premijera “Euridike” je bila februara 2020. u Los Anđelesu, i radi se kao ko-produkcija Los Anđeles i Metropolitan opere. Naše pripreme počinju polovinom oktobra. Matthenj ima veliki dar za povezivanje američkog muzičkog minimalizma sa romantikom i kreiranje bogatih orkestralnih boja.

Naredna godina donosi vam kao dirigentu, između ostalog, rad na još jednom novom projektu, u Teatru Sent Luisa, čuvenoj operi “Karmen”. Zanimljivo je da je vaša baka Jelena Ječmenica, poznata operska pevačica upravo u toj naslovnoj ulozi nastupala u Srpskom narodnom pozorištu gde je godinama bila solistkinja. Kakva su vam sećanja na novosadsko detinjstvo i da li su tu počela prva interesovanja za muziku?

Sećam se skoro svih predstava koje sam kao dete videla u Srpskom narodnom pozorištu, od “Kneginje čardaša” do “Karmen”. Tu je svakako počelo moje prvo zanimanje za operu i teatar. Kao dete sam uvek imala puno interesovanja da naučim sve arije koje sam mogla, možda to nekad nije bio baš plan koji je kao đak trebalo da pratim, ali sam smatrala da je za mene bitno da naučim što više o pozorištu i repertoaru koji se izvodio. Baka, mama i sestra su me redovno vodile u pozorište, i uvek sam bila potpuno oduševljena svime što sam videla na sceni.

Deo vaše široke posvećenosti muzici ogleda se i kroz pedagoški rad. Koliko su vam inspirativni ti časovi rada sa mladima opredeljenim za muziku i šta je po vama najvažnije da im prenesete?

Rad sa mladim muzičarima mi je vrlo bitan. Oni nastavljaju tamo gde mi prestajemo. Imala sam sreću da sam do sad kao gost radila na vrlo dobrim unverzitetima i festivalima, od Indiana University, Music Academy of the West, do Juilliarda. Mislim da je rad sa mladima velika odgovornost, ali u isto vreme nalazim da kroz rad sa njima i sama učim dalje. U svakoj situaciji se trudim da im prenesem znanje i standarde koje su meni moji profesori preneli, zatim moja iskustva, ali u isto vreme da im ostavim i dovoljno slobode da sami donesu odluke koje su prave za njihov umetnički izraz.

Kao autor da li verujete u isceljujuće dejstvo muzike i uspevate li da, u svemu što nas okružuje, čarobni svet muzike kome ste posvećeni doživljavate kao privilegiju?

Mislim da je muzika vrlo važan i potreban deo naših života. Jedina privilegija je bilo to što sam vrlo rano ušla u taj svet, ali mislim da je muzika i kultura nešto što nas oblikuje, ispunjava naše živote i oblikuje kulturu naroda. Jedan kolega kompozitor je rekao da za njega muzika nastavlja tamo gde reči stanu. Svako u muzici može da čuje i oseti nešto što je za njih posebno i lično, i to se nikad ne može oduzeti.

Nina Popov