Sa snimanja prvog poetskog filma „Oluja“: Previše ponosan da umre, previše ogorčen da živi

Izborivši se za bar nekoliko plastičnih saputnika, dečak je čvrsto držao ključ svoje zaključane sobe, uveren da u nju niko neće ući - sve dok se on u nju i ne vrati.

- Ključ i dalje imam, ali ta vrata ne postoje - priča Nikola Rausavljević (30) koji već 26 godina čuva nešto tako lagano poput tog malenog parčeta metala, a nosi nešto tako teško poput prepunog kofera sećanja, strahova, neshvatanja, osećanja. - Na prozoru u sobi sam imao teglu sa ribicama i na njoj neku malu igračku kao sito, i kad sam se probudio, video sam da se sve to trese. Tada sam kroz prozor video vojnu kolonu, kamione, topove. Taj dan ili sutradan, nisam više siguran, krenuli smo. Ja nisam imao nikakvu svest o tome šta se dešava u tom periodu, naravno, ali mi je bilo nejasno zašto mi moramo da idemo i zašto ne mogu da nosim svoje igračke.

Iako su svi iz njegove porodice prošli dobro, ili koliko se zaista može dobro proći, Nikoli je cela ta priča „jeziva na više nivoa“. Šta je potrebno jednom čoveku da protera drugog sa njegovog ognjišta, šta mu je potrebno da ubije nekoga, da učini zlo drugom ljudskom biću? Pitanja su koja već 26 godina odzvanjaju u glavi autora pesme „Oluja“, za koju se ohrabrio da nedavno snimi istoimeni prvi poetski film.

- Pesma postoji odavno i ceo ovaj projekat je trebalo da se realizuje prošle godine na dvadesetpetogodišnjicu od „Oluje“, ali nas je omela korona i sad smo prionuli na posao. Nikad nije kasno, jer ljudi koji su preživeli „Oluju“ uvek imaju, pogotovo oko ovih dana i datuma, neku dozu sete, straha, otpora, zavisi kako ko i kako šta. Ovo je priča o jednom čoveku. Pesma je moja i naravno da je lična, ali s druge strane, ona predstavlja kompletnu ljudsku tragediju, svih sa ovih prostora i celog sveta, nebitno gde i na kojoj strani se ratuje, jer ne mogu da pojmim kako možeš da učiniš zlo drugom čoveku - pojašnjava Rausavljević, dodajući da i nakon svega u njemu nema nikakve mržnje i nema otpora prema ovima ili onima.

„Sklanjam slutnje iz oblaka i sumnje iz magle koje nikada nisam tak’o. Oblačim čist pod pritiskom zore stari prašnjavi sako i kao olovni vojnik na šahovskom polju - kada noć u meni zanemi - koračam tiho, tupo i pravo i slušam ođeke što se ponavljaju kao refreni“, prvi su stihovi Nikoline pesme koja je prvi put došla pred oči javnosti objavljena na našoj omladinskoj strani „Tvoj list“ još 2018. godine. I kao što smo se mi vratili istom poetskom delu, tako se i njen autor redovno vraća u skrivene odaje istih tih redova.

- Strašno je što se to dešavalo bilo kome, to je poenta priče, to je ono što sam hteo, mada nema tu mnogo htenja kad pišeš poeziju, izađe iz tebe i posle shvatiš da li nešto jeste ili nije. Ali, hteo sam da prikažem sudbinu jednog čoveka koji je izgubio sve u tom ratu i koji i dalje živi i koji je previše ponosan da umre, a s druge strane previše ogorčen da bi živeo - sprovodi nas autor kroz pomenute galerije njegovih priključenija, zaključujući da nema veće tragedije nego kad na takav način izgubiš nekoga.

Kako bi poetski film „Oluja“, sniman u Maloj Remeti, ugledao svetlost dana, što će se desiti uoči godišnjice te vojne operacije, 4. avgusta, višečlana mlada muška ekipa dobila je novčanu podršku od Fonda za izbegla, raseljena lica i za saradnju sa Srbima u regionu. Na Rausavljevićeve stihove režiser Nikola Živković osmislio je scenario koji je do perfekcionizma predstavio glumac Zoran Karajlić, prvak Šabačkog pozorišta i nekadašnji upravnik.

- Prikazaćemo dan života čoveka na selu i to će biti jako jednostavne radnje u pitanju, ali one njemu skreću misli od sećanja i osećanja koja ga vezuju za „Oluju“ i da je izgubio tamo i sina i ženu, i da je ostao sam i ostao mu je rad kao jedini beg od svega - priča Živković, vidno zadovoljan kako je projekat protekao. - On non-stop radi, stalno izmišlja neke poslove, on beži od sebe jer nema snage da se suoči sa sobom. Verujem da to jeste neki putokaz, jedini način, jer šta mu drugo ostaje? On nije lik koji bi se ubio, on je borac, tera svoje i ide do kraja i zato on non-stop radi.

On je država koja se nikad ne bi raspala, navodi nas na misao karakter onog ko je ostao sam i donekle ipak raspadnut.

- Voleo sam Jugoslaviju, imam pravo na to, i mislim da smo bili ozbiljna zemlja, mnogo ozbiljnija nego što su sve ove sad pojedinačno, čak i zajedno - kaže sedamdesetogodišnji glumac Zoran Karajlić, vidno jugonostalgičan i s dozom pozitivne treme kako li će što uverljivije izneti lik s kojim, istina, ne može u potpunosti da se poistoveti jer nema ni približno slična iskustva. - Strašno je bilo tim ljudima koji su napuštali svoje kuće zauvek, iza kojih ništa nije ostalo, kao da nisu ni postojali. A viđao sam da se nisu osećali ni ovde kao kod kuće i to je veliki problem. Video sam nešto kod svih tih ljudi, kod izbeglica koje su došle u Srbiju, naišao sam na jednu zajedničku crtu koja mi u početku nije bila jasna, ali onda sam uspeo da je definišem, a to je otupelost. Otupelost na sve nedaće, jer se njima sve loše već dogodilo. To je u njima kao neki odbrambeni mehanizam. To uopšte nije ravnodušnost, to je otupelost na bol, život, na svako novo dešavanje, više ih ništa ni ne raduje na pravi način.

I dok su u tom delirijumu sećanja i ne-radosti, njihova bol neće moći da počiva u miru, a pred očima će im se vraćati i ponavljati iste slike različitog sadržaja - „jedne kuće iz detinjstva i druge za koju znam kako sada izgleda, kad ne postoji bilo šta što je postojalo“, reči su Nikole Rausavljevića.

Lea Radlovački