„Dnevnik” u viševekovnom selu – Šatrinci: Kad ima ljudi, nađu se i pare
- Prvo i osnovno, kada dođete u nečiju kuću, red je da vas pitaju šta biste pili... Znači, mogu da skuvam čaj od svega i svačega: imam od kantariona, imam moju domaću lipu, imam lišće crnog duda, imam od smokve, ima svašta, čak i kukuruzno! Imam domaću zovu, ja pravio pre dve godine. I još nešto, ja sam najbolji kuvar domaće super! Imam litru, litru i po od guske i bareno što ide uz to. Inače, kad kuvam supe, ja izmešam, pa stavim i kokoške ili petka, junetine... Moji rođaci sipaju po dva-tri puta, a moj unuk od pet godina pre neki dan sipao pet puta, ne može da se najede - ponosan je na svoje kulinarsko umeće naš domaćin Borko Vuković, nekadašnji predsednik Šatrinaca, sav važan pokazujući nam crveni dres s natpisom „Dnevnik“ koji je dobio još pre četiri decenije od tadašnjeg urednika. - Dakle, prvo hladne vode, pa da krenemo na priču...
I tako krenusmo, od Kulina bana, pa preko uspona Šatrinaca i svega što je naš sagovornik obezbedio za svoje meštane, čak i kad nije bio na funkciji.
- Koliko ste vremena dobili od urednika, da znam koliko da skraćujem priču - pita nas deda Borko, a mi mu obećavamo celu stranu u novinama, čak i najavu na naslovnici, zbog čega mu se zadovoljno smeši brk, te nastavlja govoranciju. - Znate, Šatrinci su zabačena sredina koja je 1961. godine dobila struju i to su bile one drvene bandere. E, a kad sam krajem ’70. i ’80. bio predsednik sela, uradili smo novi trafo, razvukli kablove, uveli rasvetu i betonske bandere! Imao sam poznanike, pa sam sve mogao da uradim i bez opštine i bez novca. Recimo, devedesetih sam asfaltirao puteve kad više nisam bio predsednik. Tad se ni u gradovima nije gradilo zbog sankcija, a mi smo dobili asfalt. Borko je čista obraza! Kad imaš ljude, nađu se i pare... Krajem osamdesetih sam uveo telefon i oko 98 odsto kuća ga je dobilo; toliki postotak nije imao ni Beograd.
Prema pisanim podacima, Šatrinci se spominju kao srednjovekovno selo još 1496. godine, a naziv potiče od šatora u kojima se prvobitno živelo i to nadomak trenutne lokacije.
Dva veka kasnije, dokumenta ukazuju da je u tom mestu živeo isključivo srpski živalj, da bi se kasnije doselili Mađari koji, od svog dolaska, čine većinu u tom mestu. Šatrinci, stoga, imaju dve crkve - pravoslavnu i katoličku.
Međutim, industrijalizacija je dovela do rapidnog smanjenja stanovništva u Šatricima, pa je tako šezdesetih u tom mestu živelo oko 800 stanovnika, a danas duplo manje. Isto tako, nekad je ovo selo brojalo 150 krava, a sada jedva petnaestak.
- Ljudi su se razbežali, pozapošljavali, nema više ni desetak poljoprivrednika. Sad imaš kuća u kojima radi po troje, to je 150.000 mesečno, i što bi se oni bakćali s njivama - razmišlja naš sagovornik i dodaje da će takva situacija, koliko god nekima bila povoljnija, dovesti do toga da uskoro počnemo da uvozimo mleko.
Ipak, ma kakvo stanje bilo, meštani Šatrinaca su uvek bili složni i podržavali su se. Tako su Mađari skrivali Srbe od ustaša tokom Drugog svetskog rata. A najuspešniji su uvek bili u raznim sportovima kojih danas, nažalost, više nema.
- Sad fudbaleri piju pivo, pa idu na utakmicu! Kakvi su to sportisti - pita nas deda Borko, a mi sležemo ramenima jer, fakat, ni mi ne znamo kako se može naliti alkoholom i izaći na teren. Mada, ako su vrućina kao ove, a pivo ’ladno... - Pre 40-50 godina smo svaki dan igrali fudbal, i po snegu, u čizmama!
Dok danas, kad sve ide nizbrdo u tom selu (od samog ulaska, iz pravca Iriga, odnosno Šatrinačkog jezera), turistički potencijal je nešto što treba negovati, te su u toku izgradnja bungalova, restorana i kažu bazena na jednoj parceli. Takođe, trenutno se izvode i radovi na energetskoj sanaciji i adaptaciji zgrade za osnovno obrazovanje i kulturu. A sve ostalo - otom-potom.
Lea Radlovački
Najveća letnja radost dece iz Šatrinaca je ta što već nedelju dana idu u Inđiju u školicu plivanja, što im je obezbedila iriška opština. Među četvoro mališana iz ovog mesta našle su se i Kristina Vince i Helena Varga, koje smo dočekale po dolasku s bazena, zajedno sa Kristininom bakom Julkom Duhonj, koja je rodom iz Maradika.
- Bilo je super! Učili smo da plivamo. Kad se navikneš, voda nije hladna - dovikuju u glas devojčice.
- Iako se čini da nema mnogo dece u Šatrincima, naše sagovornice kažu da su drugari dobri, a kad im je dosadno idu u vožnju biciklima po selu. I dok Helena mašta da bude veterinar, Kristinu privlači frizerska profesija, a bome, čeka je od septembra i peti razred, što će značiti da će svakog radnog dana ustajati ranije kako bi stigla na autobus za Irig gde nastavlja svoje školovanje.
