Dragutin Baček, mornar koji je preživeo i streljački stroj

Pripala mu je čast da u Vrnjačkoj banji 2019. godine, pred 700 penzionera iz cele Srbije, gipkim koracima valcera otvori Olimpijadu trećeg doba. Najstariju damu u organizacionom odboru je obradovao kavaljerskim rukoljubom i buketom cveća, pa uzeo mikrofon i rodnom Zemunu poklonio recitaciju: „Ej, putniče namerniče, stani malo stoj da vidiš kako je lep Zemun moj. Mirom mirišu dunavski talasi kad noću mreže bace alasi.“ Takmičio se u svih pet disciplina: štafeti u brzom hodanju, kuglanju, šutiranju penala, odbojci i ribolovu, bio najuspešniji Zemunac Olimpijade, pa se i njegov tim vratio sa medaljom.

- Najžalosnije je što sam rano ostao bez oca i majke i ne znam gde im je grob - setno će Baček. - Kad je otac Stjepan zauvek oči sklopio nisam imao ni šest godina. Sećam se bolničke sobe, njegovog kreveta i belog čaršava. Na stolu je bilo čvaraka i slanine, ali mi je mama rekla da ne diram, to je tati lek protiv jektike. Kad su zakivali sanduk u dvorištu sam psovao popa što nosi mog oca, o kom imam krhka sećanja iz priča okoline. Bio je finansijski inspektor, kontrolisao promet cigareta i šibica, tada pod državnim nadzorom. Govorilo se da je bio ugledan i, pre svega, dobar čovek. Posle samo pola godine umrla je i majka. Nje se sećam puno jasnije.

- Moji preci po ocu u 18. veku iz Češke su prešli u drugi kraj Habzburške carevine, prvo u Slavoniju, pa u Zemun. Tu je tata sreo moju majku, Dušicu Ninković iz Starih Banovaca. Sačuvao sam njenu sliku kao svoju najvažniju relikviju. Kad sam 1928. ostao siroče, država mi je za tutora odredila najstarijeg ujaka. Od tatinih 1.280 zlatnih dinara penzije komotno je živelo šest duša. Uz englesku funtu, dinar je tad bio najjača moneta Evrope. 

Kao školarac se učlanio u Sokolsko društvo, pokret koji je u Pragu pokrenuo filozof Miroslav Tirš. Njegovi sokoli zaslužni su za buđenje panslavizma, koji je pomogao da se na razvalinama Austro-Ugarske stvore Čehoslovačka i država Srba, Hrvata i Slovenaca.

- Posle smrti dede i babe, sestra i ja ostali smo sami na životnom kijametu. Tad su u zemunsku valjaonicu lima došli da rade i u našu ulicu se naselili Hubičkovi, Česi. Jednom me zamole da idu sa mnom na Dunav da im pokažem kako se peca. Nisu imali dece, zavoleli su me i hteli posiniti. Procedura je bila ne samo duga, već i jalova. Zbog rata morali su da napuste Jugoslaviju, otpratio sam ih na beogradsku železničku stanicu, plakali su oni, a i ja. Na brodu „Ibar“ zaposlio sam se kao mornar. Novembra ‘41. na doku su gestapovci uperili puške u mene i naredili da dignem ruke u vis. Utrnule su dok nije saopšteno da smo uhapšeni zbog veza sa partizanima. Peške su me odveli u upravu grada i stavili uza zid. Pomislio sam da da će me streljati, a nemam nikog da kažem zbogom. No, smestili su me u ćeliju broj 13, gde su bili doktor Jevrej, šeširyija čika Mile, šnajder Čeh Svoboda... Komande na nemačkom sam razumeo jer su mi prve komšije u Zemunu bile dobre Švabe. Na slobodu sam pušten među prvima, prešao u Banat i pridružio se partizanima. Naoružali su me, dali uniformu kakvu su imali, pa sam u vatrogasnom odelu upućen na Batinu. Umesto u juriš i smrt, upućen sam u Bečej i postao referent za obrazovanje i umetničku delatnost. Jer, išao sam u građansku školu i imao smisla za lepo.

Pripala mu je čast da u Vrnjačkoj banji 2019. godine, pred 700 penzionera iz cele Srbije, gipkim koracima valcera otvori Olimpijadu trećeg doba. Najstariju damu u organizacionom odboru je obradovao kavaljerskim rukoljubom i buketom cveća, pa uzeo mikrofon i rodnom Zemunu poklonio recitaciju: „Ej, putniče namerniče, stani malo stoj da vidiš kako je lep Zemun moj. Mirom mirišu dunavski talasi kad noću mreže bace alasi.“ Takmičio se u svih pet disciplina: štafeti u brzom hodanju, kuglanju, šutiranju penala, odbojci i ribolovu, bio najuspešniji Zemunac Olimpijade, pa se i njegov tim vratio sa medaljom.

Dragutin priča da mu je u Vršcu, na karaulu, stiglo mi je pismo i hiljadu dinara od Hubičkovih. Pisali su da misle na njega, svog sina i nikad ga neće zaboraviti.

- Moji nesuđeni roditelji su u Hrvatskoj našli prijatelje Čehe i oni mi poslaše te pare, a njihovim rođacima Hubičkovim u Češkoj dali krune. Svet je mali, a ljude najbolje povezuje humanost. Sa Smiljom Terzin u Padeju me je povezala komisija za popis čiji sam bio član. Godinu dana smo se dopisivali i uz harmoniku pesmom sam je isprosio. Tražeći poreklo, u mladosti doznam da moj otac u Slavoniji ima brata. Taman ga nađem, a prokleta Rezolucija IB nas razdvoji. Odlučio sam da idem kod Hubičkovih i dobio prvi pasoš. Tad sam dobro vladao češkim. I sad umem da čitam i mnogo razumem. Na glavnoj stanici u Pragu čekao me je tata Jan. Kasnije sam mamu Mariju vodio u Sutomore da vidi more.

- Žarko sam želeo da me štab puka u Bečeju, gde sam radio, odabere za trenersku školu, pogotovu jer sam igrao fudbal za armijsku reprezentaciju, ali poslali su čoveka koji nije imao veze sa sportom. Iz protesta sam napustio vojsku; neću nikom da zapovedam, ali neći ni meni niko.

Dragutin i njegova porodica skupo su platili doslednost. Izgubio je dobru platu i stan, ali nije se pokajao.

- Samo nikad neću prežaliti što sam se zbog trzavica u braku razveo, to je najveća glupost mog života. Nisu me ujaci postavetovali: „Nemoj, Bato, da tvoja deca, kao i ti, rastu bez oca“. I ćerki sam hteo dati mamino ime, ali matičar veli ne može Dušica, nego Dušanka.

Dragutinova majka rodila je trojke i dva puta dvojke, ukupno sedmoro dece. Dragutin je najmlađi. Pomirio se što Ninkovića više nema, a i Bačeka je sve manje. Beograđanin Igor sin je Dragutinovog prerano otišlog sina Miodraga, a Dušankin Siniša je čak u Americi. Dragutin gleda kako se njegov svet gasi, ali živi da dočeka stotu.

Jelena Stamenković