Somborski fijakeristi postojano čuvaju starovremsku tradiciju koja je proslavila grad

Džaba silna pismenost i drevna građansko-trgovačka aristokratija, kad se od konja i fijakera nije odmaklo. A da Velimir Velja Subotić nije zapisao priču o Jagri, a Zvonko Bogdan je opevao, Bog zna da li bi tako bilo. Bivalo je fijakera svugde, ali baš se Petrovićevom Ravangradu zalomilo da ostane „obeležen“ kao varoš fijakera, čija je načuvenija „štacija“ bila na današnjem Trgu republike, čelo varoškog muzeja i u šrek od teatra.

Putnik namernik i danas može da se provoza ulicama, ode do Velikog Bačkog kanala čak, a najredovitiji su fijakeristi čiča-Dane Miljković, te Aleksandar Antunić, koji četvoronožne lepotice Zvezdanu i Donku preže u svoj „obični“ kao i nedavno sagrađeni zvanični varoški fijaker kojim se premijerno provozao knez Albert od Monaka. Tek da se zna kakva je Sombor gospodstvena varoš, gde je bivalo daleko priznatijih fijakerista od veselog Jagre, koga bi odavno zaboravili da nije bilo Subotića.

Jer, zlatno doba fijakera je počelo polovinom 19. veka, kad su se Somborci malo oslobodili teških zajmova uzetih još stotinak godina ranije ne bi li postali „graždani“ slobodne kraljevske varoši i isplatili silnim zlatnim forintama imperatorku Mariju Tereziju. Kako se u ta vremena znalo reda, a ne kao danas sa indijancima od taksista, Magistrat, po današnjim merilima gradska Vlada, naredi da na za to određenom placu fijakera sme biti ne više od 30. Taman toliko se moglo smestiti ispod raskošnih bođoša, da konji i fijakeristi leti spasa u hladu pronađu, a zimi su debela stabla bila zaklon od hladnog severca. Bio je to pravi javni prevoz, gde je svaki fijakerista, mada inokosan čovek, bio pod čvrstom stegom. Nije svaka fukara mogla da upregne kljuse i fijakeriši. Moralo se voditi računa o izgledu kako ličnom, tako i konjskom, sam fijaker je imao biti vazda čist i olajisan, pribor za prezanje konja besprekoran, zimska opaklija bez buva i druge gamadi, a ne da im se mušterije zaujedu.

Kako se grad razvijao, rasle su i obaveze fijakerista pa je vesela družina imala obligaciju da održava i„linijski saobraćaj“. Od željezničke stanice (i pruga somborska je od veka starija) do fijaker placa, pa potom Štranda, gradskog kupališta na Velikom Bačkom kanalu. Anali tvrde da su uglavnom mušterije bili doktori, ali je ostalo predanje da su, ipak, lole i bećari bili najčešći. Nije malo puta neki obesni sin bogatog babe u prvim kočijama vozio sebe, u drugim tamburašku bandu, a u trećim štap i „halbcilinder“, pa ravno u Lastinu ulicu, pod crveni fenjer jednog od znamenitijih kupleraja.

Ni od „razvoza“ dama sumnjivog morala fijakeristi se nisu libili, a i što bi, kad su se ne malo puta somborski lekari yapali oko toga ko će, za račun Magistrata, držati pod „zdravstveno-higijenskom“ paskom prijateljice noći čija je profesija u to doba bila legitimna.

Ipak nije sve bilo u ružičastim bojama, pa su kao registrovani fijakeristi u svakoj od vanrednih situacija imali „ratni raspored“. U slučaju požara, epidemije ili kakve druge nesreće i alarmantne situacije, fijakeristima je, kao i gradskim vodarima, status „slobodnjaka“ prestajao i morali su se staviti na raspolaganje varoškim vlastima.

Trajala je fijakerska „imperija“ sve do tridesetih godina prošlog veka, kad joj je konačan poraz naneo motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Od tad sve je manje fijakerista bivalo na somborskim ulicama, pa je i moglo da se desi da Jagra sa Riđanom uđe u legendu, mada po Statutu fijakerista ne bi mogao ni pomisliti da se bavi ovim poslom. Naime, žalopojka za starim konjčetom na stranu, ali istorijski fakat je da je Jagra veći deo radnog vremena provodio naćefleisan, tj. trešten pijan, što bi ga u zlatno doba fijakerista činilo nepodobnim za ovaj posao. Riđan je, pak, stvarno bio „pozitivan lik“ jer je Jagri bilo dosta da drži oči otvorene i kajase u rukama dok mušteriju ne odveze na traženu adresu. Posle je mogao mirno da zaspe na mestu kočijaša jer je Riđan sam „pogađao put“ do fijaker placa i „njihovog“ bođoša. Pa ko ne bi voleo takvog konja.

Milić Miljenović