Psiholog Anđelija Simić o posledicima korone po psihičko zdravlje

Posledice pandemije su višestruke, pre svega ogledaju se u otuđenju i usamljenosti, a prisutna su i pitanja smisla života, porast paničnih napada, anksioznosti, pre svega zdravstvene ali i ostalih oblika, u dahu je ispričala psiholog Anđelija Simić koja se u individualnim i grupnim terapijama sa svojim klijentima svakodnevno suočava i bori sa brojnim psihološkim posledicama korone.

- Nakon popuštanja mera mnogi se suočavaju sa i sa socijalnom anksioznošću. Konstantna neizvesnost i neznanje o kraju epidemije, pojačavaju doživljaj bespomoćnosti koji neke uvodi u anksiozno-depresivne oblike ponašanja, a neke u agresivne, nastavlja priču Anđelija Simić koja terapije radi u Novom Sadu ali i putem Skajpa, a njene savete možete pronaći na njenom instagram profilu i blogu https://andjelijasimic.com.

Rekli ste da je u procvatu nezadovoljstvo, koje neke vodi u depresiju, a neke u agresiju, bes i frustraciju. Kako čovek može sam sebi da pomogne ili je stručna pomoć jedina opcija?

- U idealnom svetu bilo bi dobro da svako može da dospe do stručne pomoći, međutim nije uvek moguće iz mnogo razloga. Ako imate mogućnost, preporučila bih da svi odu, bar povremeno, čisto da čuju mišljenje nekog stručnog i objektivno. Naravno psihološka pomoć nije jedini način da pomognemo sebi. Naučna istraživanja idu u prilog tri stvari do sada. Meditacija-možete da odvojite 10-ak minuta dnevno za sebe, gde ćete meditirati, fokusirati svoju pažnju na dah i otpustiti svoje misli. To ne mora da bude meditacija po nekom principu, već može da bude i nek vaš trenutak za sebe. Naučna istraživanja govore da se mozak menja nakon 6 do 8 nedelja redovnog meditiranja. Dnevnik - naučite da sebe posmatrate i/ili da prenosite svoje misli i osećanja na papir i da onda posmatrate sebe. Dnevnička metoda pomaže da razvijete samoposmatranje, da postanete svesniji svojih emocija i obrazaca ponašanja, kao i da pronađete vezu između misli i osećanja. Zahvalnost - praktikujte da pronađete tri stvar zbog kojih ste zahvalni danas. Modifikacija ove vežbe je pronalaženje prijatnosti i osvešćivanje iste u trenutku. Sve navedene stvari govore u prilog menjanju toga kako naš mozak doživljava stvari oko nas, nas same i omogućava nam da otvorimo neke nove perspektive, nova uverenja koja menjaju naše emocije, a samim tim utiču i na našu fiziologiju. Sem ovoga možete da posetite profile psihologa koji svakodnevno daju korisne savete, zatim da sebe angažujete u nekoj prijatnoj interakciji tokom dana, da nađete vaše punjače energije, kao i da se povezujete sa prirodom i životinjama, za šta je dokazano da postoji terapeutsko dejstvo. Da bi ovo mogao, čovek mora da napravi adekvatnu dnevnu rutinu, pa predlažem da se krene prvo od toga, a onda da se uvede nešto od predloženog.

Kako razviti ili očuvati empatiju kod dece ali nas samih koji smo porastom uticaja novih tehnologija svakako otuđeni a korona nas je još više odaljila?

Ovo pitanje je svakako jedna velika tema za sebe, ali ono što je važno da roditelji provode vreme sa svojom decom, da ih ne mrzi da se bave njima i da ih uče životu. Velikom broju danas mrsko pada komunikacija, usled ubrzanog načina života, pa onda još od najranijih dana decu navikavaju na tehnologije. Dečiji mozak je u tom period još uvek u fazi formiranja i učimo ga na konstantne nagrade, ali ne i na to da nešto uradi i osvoji tu nagradu, da oseti kroz aktivnost osećaj zadovoljstva. Na taj način dete se uči zadovoljstvu, poštovanju i izgrađuje pojam granica što je važno za dalji razvoj. Što se tiče same empatije, komunicirati sa detetom o emocijama, koje postoje, razgovarati o tuđim pozicijama. Empatija se dosta uči komunikacijom, ali i učenjem po modelu. Možda je ovo važno da se svi zapitamo koliko empatije imamo i šta možemo povodom toga učiniti.

U porastu je i porodično nasilje, da li je to rezultat konačnog isplivavanja i suočavanja s problemima unutar porodice ili nemogućnost da se suočimo s istim, a zatvoreni smo u četiri zida?

- Mislim da je pojava pandemije samo pogurala i ubrzala neke procese koji su već bili tu. Dakle, nije mogla stvoriti nešto čega nije bilo, a činjenica je da u našem društvu ima mnogo zaostalih trauma, promena u vrednosnom sistemu, što utiče i na porodicu kao na osnovnu ćeliju društva. Tamo gde je bilo disfunkcionalnih odnosa ili elemenata odnosa, kao i nasilja, pandemija je samo ubrzala i to je postalo učestalije i očiglednije usled društvenog pritiska straha.

Kako ljudi mogu da spreče agresiju kroz komunikaciju kad su zatvoreni u četiri zida?

- Osnovni i univerzalni savet jeste da naučite da prepoznajete okidače koji vam izazivaju agresivnost, kao i da prepoznajete kod sebe prve naznake besa i agresije i da tada stopirate komunikaciju, npr pričaćemo o tome kasnije, uznemirena sam sada ili jednostavno izaći fizički iz prostorije, duboko prodisati i vratiti se u razgovor „hladne” glave. Preporučujem svima da u slobodno vreme pročitaju nešto o asertivnoj komunikaciji i tako unaprede svoje komunikacione veštine.

U Italiji su insistirali da se deca vrate u škole jer se povećava procenat depresije i samoubistava među mladima što se smatralo mnogo većim problemom od širenja korone. Kako da roditelji izbalansiraju između socijalizovanja dece i čuvanja od bolesti?

- Bolest je svuda oko nas, virus više nije izolovan slučaj, tako da moramo da naučimo da živimo sa tim, kao što živimo i sa mnogim drugim takođe opasnim izazivačima bolesti. Ipak ljudska rasa je opstala milionima godina, važno je da se svi malo pričuvamo, primirimo, ali ne i da se potpuno izolujemo, tako slabimo ne samo svoju psihu, već i svoje telo. Telu je potrebna aktivnost, ali i susret sa spoljašnjim mikrobima, da bi moglo da gradi svoj imunitet. Roditeljima bih svakako predložila da ne izoluju svoju decu u potpunosti, već da na kontrolisan način omoguće deci socijalizaciju.

Mnogi penzioneri od početka epidemije pa sve do sada ne izlaze iz svojih kuća i imaju minimalne kontakte. Kako razgovarati sa starijima koji još uvek ne žele da izađu iz stanova i kuća i kako ih ubediti da se polako socijalizuju. Kako umnajiti njihov strah?

- Strah starijih ljudi je potpuno opravdan, s obzirom da su rizična kategorija, ali mislim da ko je svakako imao strah od razboljevanja i smrti, da je sada samo pojačan. Ko je bio u kategoriji prihvatanja života, racionalnije je prošao kroz pandemiju, a i sa manje posledica. Poznato je da naše misli utiču na naše emocije, pa ako stalno mislite o jednoj stvari koja vam izaziva strah, vaš mozak to prepoznajte kao opasnost, a kada prepozna kao opasnost onda telo ulazi u stres i mobilše snage u „prazno” što dovodi do pada imuniteta i većoj podložnosti za bolesti. Takođe strah i beznadežnost utiču da se teže opravljate. Kao i sa svima drugima, pridržavati se određenih mera prevencije, ali racionalizovati i komunicirati zapravo sa vašim voljenima. Čovek je uplašen jer ima malo informacija, ili ima previše neadekvatnih. Dakle dati jasne informacije i smernice.

Koje će biti te sitne, dugotrajne posledice ove pandemije za ljude koji nisu iskusili veće psihičke promene? Šta je to što u nama menjaju ove prilike a mi ni ne primećujemo a trebalo bi da obratimo pažnju s obzirom na povećan stres, promene u rutini, ishrani, spavanju...?

- Ovo što svi kolektivno doživljavamo je jedna vrsta traume i u skladu sa tim su i reakcije: anksioznost, depresivnost, pokušaji da se to razreši kroz razne vrste adiktivnih ponašanja (hrana, piće, droge, seks), insomnija. Rekla bih da postajemo neosetljivi i otuđeni, pa stoga je od velike važnosti da nađemo aktivnosti koje nas relaksiraju i pune energiju, kao i da ostanemo uključeni i povezani sa drugima koliko možemo (a posredno i sami sa sobom).

Da li je, nakon korone, strah postao osnovni upravljač našim životima i kakve su posledice takvog pristupa životu?

- Mislim da strah odavno upravlja ljudskim životima, samo je sada pojačan, jer je na svetskom nivou problem. Ako se vodimo strahom, imaćemo neproživljen život, a on će dalje voditi novim strahovima i crnom posmatranju stvarnosti, što može dovesti dalje do otuđenja i svih novonastalih problema. Važno je biti racionalan, ali održati dozu optimizma i naći svoje izvore radosti.

Mnogi psiholozi spominju termin psihičko umrtvljivanje koje se javlja posle pandemije a koje je nedostatak osećaja povezanog sa informacijama. Ako ostajemo bez osećanja na brojke preminulih od korone koje rastu, šta to čini za našu empatiju?

- Viktor Frankl je u svojim delima objašnjavao šta se dešava kada stalno gledate negativne i tragične stvari. On je naveo da mu je u jednom trenutku bio prisutan osećaj otupelosti čak i na ubistva u logoru. Ovo je deo nagona za preživljavanjem, naša psiha se na taj način brani od sveopšteg lošeg stanja i od novonastale trauma. Na neki način je odraz adaptacije i prirodna je reakcija. Pandemija može da nas nauči i drugačijem odnosu ka životu, ali i smrti kao delu života. Međutim, kao što rekoh, mislim da je pandemija samo ubrzala postojeće stvari, a otuđenost je veliki problem u svetu, ne samo kod nas, što ukazuje na značaj povezivanja, značaj emocionalnog opismenjavanja i uopšte razvoja empatije i emocionalne inteligencije.

Snežana Milanović

foto: privatna arhiva