Dnevnik na premijeri opere Lazarevo obretenije

Za Jovana Dučića car Lazar je bio „najveličanstvenija figura naše istorije, koji je na Kosovu bio naš Agamemnon...“

Opera po libretu Nebojše Lapčevića iz čije svake rečenice (u prvoj i trećoj slici) zrači pobožni patos, a u drugoj – ritmički žar – sjajno je u muziku preneo Kruševljanin Rasinski, koji je odrastao upravo na tim prostorima i sam od detinjstva osećajući podrhtavanje tla drevnih Lazarevih vitezova koji su upravo odavde, pričestivši se u Lazarici, krenuli u Kosovski boj.

Posebno uzbuđenje morali su da osete i svi mnogobrojni posetioci koji su stojeći i ovacijama ispratili gotovo svaku numeru ove jednočine opere i same sročene u viteškom fonu. Potekla je i poneka suza, ne doduše kao pre mnogo vekova kako je Adam Stošić zabeležio u knjizi „U pohode čestitome knezu“ kada je „ceo Kruševac plakao kada je 16-godišnja njegova kći Olivera otišla Bajazitu, ubici svoga oca...“

Prva slika „Zidanje Kruševca“ odvodi nas u 1371. godinu kada je knez Lazar podigaio grad kao svoju prestonicu i vojno utvrđenje. Turski putopisac Evlija Čelebija zapisao je 1650. godine: „Tvrđava se nalazi na jednom pitom bregu; ima šestougaoni oblik, a sazidana je od kamena... To je krasna i majstorski izrađena tvrđava, ali je malo ruinirana...“ Vreme je učinilo svoje i danas je od nje sačuvana 18 metara visoka Donžon kula sa četiri kamena stepenika između prizemlja i prvog sprata.

A Rasinski je svojom operom, u koju je iskonski utkao pravoslavlje u svaku notu, progovorio jezikom bliskim Janačedkovom muzičkom realizmu, ali prožetim melodijskim tokovima sa našeg tla. Izvanredne solističke numere ostvarili su dvojica moćnih dubokih glasova Vuk Zekić u roli naslovnog junaka i Goran Krneta kao Sveti Amos. Hor „Istočnik“ je kao grčkoj tragediji komentarisao radnju, uspostavljajući responzorijalne dijaloge sa knezom („Hleb naš nasušni postavimo u temelje naše duša naših“), a nad tehnikom isona razvijali su se i dugi dramski dueti kneza sa knjeginjom Milicom (Minom Gligorić), koju je čežnjivo najavila solo violina.

Na kraju prve slike knez je poručio: „Srce svoje ja u zidine stavih...“ (kako i Šopenovo srce počiva u Crkvi Svdetog Krsta u Varšavi)... U drugoj slici – „Raspeto Kosovo“ – dirigent Rade Pejčić sjajno je osetio  podrhtavanje tla 20.000 ratnika na srpskoj strani  i 30.000 Turaka, muzikalno uranjajući u damare tzv. nepravilnih taktova (5/8, 7/8) i prenoseći ih članovima Umetničkog ansambla MO Republike Srbije „Stanislav Binički“ (kompozitora koji je takođe potekao odavde, iz sela Jasike gde je njegov otac gradio most preko Morave). Izvanrednu ulogu ostvario je mladi bariton Milutin Jocić  u maloj ali herojski upečatljivoj roli Miloša Obilića, dok je Bajazit Mihaila Otaševića bio nedovoljno rečit. Meni je zasmetalo i što je glumcu (Mikši Jovanoviću) a ne pevaču poverena uloga Murata koji nad tremolom gudača izlaže dugi monolog.

Četrdeset godina posle bitke Konstantin Filozof je o njoj pisao u biografiji despota Stefana Lazarevića i o pogibiji turskog cara, što je bio jedini slučaj u njihovoj bogatoj istoriji. Prvu dramu o Kosovskom boju napisao je Englez Tomas Gof 1619. pod nazivom  „Odvažni Turčin“ (o caru Muratu).

Povodom šest vekova Kruševca Milić od Mačve (Milić Stanković) naslikao je u tehnici „al seco“ na površini od 40 kvadratnih metara zidnu sliku „Obretenje Lazarevo“ koja je inspirisana narodnom pesmom „Obretenje glave kneza Lazara“, koja opeva legendu o tome kako se njegova odsečena glava sama pripojila sa telom. U trećoj slici opere kompizitor Rasinski je inspirisan ovom legendom naslovio ne samo ovaj deo nego i čitavo svoje muzičko kazivanje u slavu nebeskog Svetog kneza Lazara. Na kraju se čuju zvona ... ne iz Lazarice nego iz orkesatra „Binički“... a posle Kosovskog boja zvona crkve Notre Dame u Parizu objavila su srpsku pobedu  - i kamo sreće da je bilo tako, čitava naša potonja istorija imala bi drugačiji tok...

        Gordana Krajačić