„Subotička secesija“ u pozorištu Deže Kostolanji: Bez zadrške i zaprške

Vikipedija je kreirana u prosvetiteljskom duhu, obezbeđujući znanje i njegovo deljenje, bez monopola, manipulacija i – karakteristično za današnju kulturu – sticanja profita. Na nešto takvo u Pozorištu „Deže Kostolanji“ u Subotici poziva i predstava „Subotička secesija“ Zlatka Pakovića.

Predstava strukturirana u tri čina, dramaturški i poetski raznovrsna, počinje igrokazom glumaca na temu prepoznatljive karakteristike Subotice – secesionističkom arhitekturom, odlično očuvanom i reprezentnom u centru grada. Glumac koji počinje priču o tome govori sve vreme nasmejan, sa klovnovskim, crvenim nosom. Kada priča počne da se preokreće u pravcu toga da Subotica pored gradske kuće, Mekdonaldsa, železničke stanice, ima i sinagogu u tom stilu, ali da je imala i geto, a na scenu izlazi trudna opatica, „secesionistička igra“ se zaoštrava u pravcu kritike društva koje je, što bi rekla narodna mudrost – spolja gladac, iznutra jadac. U ovom delu se „intoniraju“ i po(r)uke o tome da su lopovi oni koji osnivaju, a ne oni koji pljačkaju banke (Breht), a sledi i pesma „Prvo su došli...“ koja se pripisuje pastoru Martinu Nimeleru o ćutanju i nereagovanju intelektualaca na uspon nacista.

Drugi čin predstavlja priču jednog subotičkog pisca čija je majka završila u getu, svedočeći divljanje fašizma. U ovom delu predstava poprima oblik gotovo lutkarski oblikovane igre. Glumci sada nose maske u obliku celih glava, a realni likovi na prvom mestu ostaju pisac u ulozi naratora i njegova majka koja preživljava strahote Holokausta.

U međučinu i publika je uvučena u igru, takoreći instrumentalizovana, u sceni koja parafrazira izvođenje kompozicije Džona Kejdža.

Treći čin počinje izlaskom, ili kako je to nazvano u predstavi, Drugim Hristovim dolaskom. Nakon simbolički i vizuelno efektnih scena, glumci raspravljaju o tome da li je to pravi način kako predstaviti božanstvo, a zatim i o tome kako predstaviti ples ili Čehova. Kako i šta teatar predstavlja, uopšte. Ovaj filozofski dramaturški narativ je takoreći sveprisutan, imanentan predstavi „Subotička secesija“ Zlatka Pakovića. Počevši od tumačenja secesije kao umetničkog prevrata, davanja slobode oblicima prirode i duha, usred onoga što će uslediti kao njihov najveći poraz u oblicima fašizma i kapitalizma, pa do tematizovanja i interpretacije tema i ideja koje prevazilaze, transcendiraju ljudsko iskustvo, kroz umetnička i religijska pitanja. Čovek se u njima posmatra kao najlabilnija struktura, sposobna i za najviša, herojska, ali i najniža, kukavička dela. Sposoban za trpljenje, i pored fantastične mogućnosti za kreaciju, aktivan odnos spram svog okruženja, borbu dobrom protiv zla, ako prihvatimo tu klasičnu podelu.

Gabor Mesaroš, Timea Filep, Boris Kučov, Andrea Verebeš, David Buboš, sada već ustaljeni glumački ansambl Pozorišta „Deže Kostolanji“ u Subotici, u predstavi „Subotička secesija“ pojačan i znamenitom gošćom Katalin Ladik, što je pravi kuriozitet i poslastica za sve ljubitelje umetnosti, ponovo igra zaista sjajno i posvećeno, bez greške i zadrške. Mada, i bez zaprške.

Kompozitor Silard Mezei ponovo je napravio malo čudo od muzike za songove koji su i muzički i dramaturški ponajbolji deo predstave. Vizuelni ugođaj kostimografkinje i scenografkinje Daniele Mamužić takođe je nešto što pleni pažnju. Nevolja predstave u celini je da ona baš i ne uliva poverenje da ono o čemu govori zaista angažuje emotivne i intelektualne potencijale u publici. I pored finog tkanja, preplitanja realnosti i umetnosti, jednog novog pogleda na fenomen secesije, njegovo izmeštanje u čudnovati, reklo bi se i kontekst čudovišnosti, ne samo Subotice, predstava Zlatka Pakovića deluje didaktički i pada u zamku upravo onoga o čemu govori – problema reprezentacije. Mi čujemo glumce šta govore, vidimo šta igraju, ali pitamo se da li bi to moglo baš da se nazove i nekim velikim prevratom ili otkrovenjem, kako je (samo) nagovešteno!?

Igor Burić