REZON Lek od svesnog odlaska u kolektivno nesvesno

Piše: Milorad Bojović

Srbi, je li moguće da su vam za 12 godina demokratije potpuno isisali pamet? Anestezirali moždane ćelije? Spržili mozak? Izvukli svaki trun razuma? Je li moguće da ste zaboravili kako ste živeli do 2012. godine? Zar je logično da i danas među vama postoje oni koji misle da bi Srbiji bilo bolje kad bi se na vlast vratili njeni yelati? Zar je moguće da vam ničemu korisnom ne služe telefoni u čijim ekranima ostavljate vid i živote? Je li kolektivni alćajmer zahvatio samo vaš centralni nervni sistem, ili je i sveznajući Gugl, koji koristite 24 sata zaražen virusom zaborava? Je li sve to slučajna posledica 12 godina teškog života, ili ste svesno odlučili da odete u kolektivno nesvesno?

Terapija i dijagnoza nisu mogući bez detaljne anamneze. Psihijatri veruju da oživljavanje potisnutog sadržaja može predstavljati bolan proces. Istovremeno su svi uvereni u njegov otrežnjujući efekat.

Potisnuti i zaboravljeni sadržaji u svakoj terapiji se oživljavaju pojedinačno. Đavo se krije u detaljima. Sam pojam demokratska opozicija ne predstavlja suštinski odnos prema stvarnosti. To je samo vešto skovan eufemizam. Semantička varka. Sve stranke koje se kriju iza tog pojma dok su bile vlast ponašale su se krajnje despotski. Opozicioni lideri, koji danas Srbima nude faustovsku verziju potpune slobode, tokom 12 godina vladavine nisu se ponašali kao 12 apostola, već kao đavolji šegrti.

Šta im je bio cilj tada i šta žele danas? Bolji život za sebe, i gori život za Srbe. Dokaze nude sami svakog dana. Ne postoji nijedna investicija koja je od njihovog pada realizovana u Srbiji, a da nije proglašena za ekološku i finansijsku katastrofu. Niti postoji ijedan zakon koji su sami doneli da ga danas ne doživljavaju kao smetnju.

Sloboda medija. Slobodni i fer izbori. Unapređenje demokratije. I privredni preporod Srbije. To je spisak apstrakcija koje "demokratska" opozicija, računajući na zaboravnost, nudi kao obećanje boljeg života kad postane vlast. Kako su demokratiju tumačili kad su je upražnjavali s pozicije vlasti? I kako bi je konzumirai kad bi ih zapalo?

1. Sloboda medija: Demokratska stranka, čiji odsečeni pipci pokušavaju da se spoje u razarajući polip, 2009. godine, na vrhuncu demokratskog preporoda Srbije donela je najrigigdniji Zakon o medijima i javnom informisanju u novijoj svetskoj istoriji. Taj sramotni zakon ćutanja, predložen je ne da bi se povećala i uredila sloboda govora, već da bi se mediji stavili pred streljački vod funkcionera Demokratske stranke pod komandom Borisa Tadića. Vuk Jeremić, Dragan Đilas, Janko Veselinović, Bojan Pajtić, Dragan Šutanovac, Svetozar Čiplić, Goran Ješić, s neskrivenim sladostrašćem služili su opelo streljanoj slobodi govora i skalpiranim medijima. Drakonskim novčanim kaznma koje su uvedene, penalima, zabranama, primoravali su medije da se pretvore u brojače njihovih uspeha. A protiv svakog ko se drznuo da objavi makar i jedno slovo koje se nije odobravalo u Krunskoj, gušili su tužbama i nameštenim krivičnim suđenjima. Sadašnji pregovarači o medijskim slobodama, denuncijanti Srbije pred međunarodnom zajednicom, izvodili su novinare koji su pisali istinu na staljinistički preki sud. Danas, kada mediji više ne strahuju od njih, teško je za očekivati da bi, kad bi se vratili na vlast bili blagonakloni prema slobodi govora, informisanja i izražavanja. Oni se ne bore za slobodu medija, već za slobodu da im zabrane da pišu o njihovoj prošlosti.

2. Slobodni i fer izbori: Postoji čitav spisak dokaza kako je Demokratska stranka najveći neprijatelj slobodnih i poštenih izbora. Prvi su u istoriji srpskog parlamentarizma patentirali varanje glasovima poslanika prilikom usvajanja zakona. Dva puta su uhvaćeni. Kad su bili u Solunu i Bodrumu. Zatim su izmislili i preko podrške lažnim projektima novih tehnologija finansirali kupovinu glasova. Lažne manjinske stranke, kojima su skupljali potpise, bile su zadužene za besramnu trgovinu ljudskom bedom. Narod su sistemski pretvorili u sirotinju da bi na dan izbora mogli da ga korumpiraju nagradom od dve hiljade dinara, ili yakovima s brašnom i uljem. Kad bi se opet dočepali vlasti, Srbiju bi iznova neizostavno sveli na vrednost kilograma šećera i litre ulja.

3. Unapređenje demokratije: Narod, kao glavni činilac demoratije, za opoziciju je najveći neprijatelj demokratskih procesa. Razlog? Većina naroda uvek glasa za druge političke opcije. Stranke koje demokratiju razumeju kao zloupotrebu naroda u svrhe ličnog bogaćenja, nikada ne menjaju smer delovanja. Čovek je samo sredstvo za ostvarivanje cilja - osvajanje vlasti. 

I novčanik, čiji sadržaj treba preliti u yepove nekolicine tajkuna i s njima povezanih političara.

Budući da je Srbija parlamentarna demokratija, Skupština nije mesto koje opozicija poštuje kao hram u kom se radi u korist naroda. Od kada su otkrili Bodrum i Solun, demokrate svih vrsta Skupštinu doživljavaju kao smrtnog neprijatelja. Plaža im daje širi pogled na stvarnost. U oblasti ljudskih prava imali su izvanredne rezultate. Svakom kriminalcu u Srbiji dali su bulumentu policajaca i skupa kola i omogućili da se kriminalom bave pod državnom zaštitom. Čume. Jerković. Mutavi. Samo u Srbiji kriminalci imaju policiju kao telohranitelje.

4. Privredni preporod Srbije: Paradigmu privrednog preporoda koji nudi opozicija najbolje reprezentuju Vuk Jeremić i Dragan Đilas. Jeremić obilazi mesta po Srbiji i smišlja afere protiv velikih stranih investicija, koje obezbeđuju egzistenciju građanima Srbije. Njegove optužbe su čista transcendencija. Iracionalnost. Njegove aktivnosti nemaju nijedan element bilo kakve korisnosti. Samo ogoljen, jednostran, nepovratan smer pogrešnosti. Svaka aktivnost koja predstavlja suprotnost razvoju. I razumu. Njegovo nasleđe nije preporuka za budućnost. Kad se 2012. godine odselio u Njujork, Jeremić je iz buyeta Srbije uzeo sedam miliona dolara. Sa tih sedam miliona plaćao je svoj luksuzni život, kojim je živeo u ime Srba koje je prethodno osiromašila Vlada čiji je on bio ministar. Iz raskoši svog stana na Menhetnu, obišao je avionom, ceo svet. Od potrošenih miliona evra u Srbiju je stiglo nula stranih investitora.

Đilas za razliku od Jeremića ne ide po Srbiji. On sa Srbima komunicira preko svojih televizija da ne bi trošio stotine miliona evra zgrnutih preko marketinških marifetluka sa sekundama i buyetskim korisnicima. I takođe se zalaže za proterivanje stranaca koji su investirali u Srbiju i zatvaranje fabrika od kojih Srbi hrane svoju decu.

Protivljenje stranim fabrikama i investicija je u najdirektnojoj konfrontaciji s logikom. Sve investicije su u sukobu s prirodom. Ali, one su, zahvaljujući tehnologiji, postale dragocena klica boljeg života.

Model preporoda koji nude bivši Tadićevi ministri zasnovan je na njihovim ranijim iskustvima. Oni ga predlažu kao simbol zaumnog. Ali ta zaumnost nije nenamerna. Ona je proizvod potrebe da se lični prosperitet ostvari nauštrb opšte koristi.

I sad, da vas pitam Srbi. Kad budete kroz svoje moždane tokove propuštali minimum zaboravljenog gradiva hoćete li se zapitati zašto se opozicija protivi investicijama? Zašto njima smetaju fabrike i velike plate? Zašto im je lična blagodet dragocenija od budućnosti srpske dece? I zašto svoje stvarne porive maskiraju pričama o zaštiti prirode? Hoćete li se zapitati od čega živi Vuk Jeremić od prestanka mandata u Ujedinjenim nacijama 2013. godine, i napuštanja poslaničke klupe 2014. godine? Da li vama, koji od ušteđevine ne možete da sastavite ni sedam dana padne na pamet kako je moguće bez prihoda lagodno živeti sedam godina? Sevne li vam kroz svest je li moguće da nezaposleni Boris Tadić živi od umanjene nekadašnje predsedničke plate? I kolika je Đilasova ušteđevina?

Njihovo prisustvo, i njihovi nasrtaji na Rio Tinto, Linglong, Bor, Smederevo, Vranjsku banju, auto-puteve, predstavljaju nastojanje da se adaptiramo na mogućnost ponovnog povratka u dubinski mulj "demokratskog" uništavanja.

Ipak, zaboravnost je izlečiva bolest. Mnogi Srbi, koji su do 2012. godine verovali da je 300 veće od 550, danas ne misle tako. Sa porastom finansijske moći čovek počinje bolje da razumeva politiku. I počinje da se seća. Sećanje s pozicije bolje egzistencije budi strah od povratka u lošu prošlost. Taj strah čoveku daje priliku da svoj glas investira kao zalog budućnosti.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću