Apsint ili zelena tečna droga impresionista i pisaca

Pretpostavke i spekulacije o alkoholu kao podsticaju uspešnog i plodotvornog rada deo su mnogih polemika, istraživanja, ozbiljnih studija. Trebalo je objasniti i otkloniti zablude da se uz „oslanjanje” na piće i druga stimulativna sredstva ne mogu ostvariti značajna kreativna dela ukoliko se ne poseduje talenat.

Usaglašena su mišljenja o „alkoholnim napicima„ prema kojima su nekadašnji umetnici imali najviše afiniteta. Tu se, pre svih, misli na vino. Piće, čija se istorija merila milenijumima, često se nalazilo na stolu pisaca i slikara. I sam Matoš je tvrdio da talenti niču „u krajevima bogatim vinovom lozom”. Ništa manje pažnje nije poklanjano viskiju. I za njim su takođe posezali mnogi glumci, reditelji, vrsni književnici. Iako zanemaren na listi „opijajućih gorostasa”, među napicima omiljenim slikarima i piscima pominje se i prefinjeni apsint.

„Zelena čarobnica„ ili apsint smatran je lekom i eliksirom života, mnogo pre nego se mogao kupiti u radnji. Grci su ga zvali apsontion što bi značilo „nepitak“, a Rimljani absintium što znači „gorak“. Pravio se od pelina, biljke koja je bila posvećena boginji Artemidi. U medicini se koristi već više od 3500 godina. Pelin su smatrali lekom protiv trovanja kukutom i gljivama, a Hipokrat ga je prepisivao protiv žutice i reume. Napitak na bazi pelina pomešan sa vinom davan je vozačima dvokolica u starom Rimu, kako bi ih podsetio „da čak i pobeda ima svoju gorku stranu„.

Biljka pelin koja se dugo koristila kao lek, od 1792. postaje glavni sastojak likera za koji se u Francuskoj govorilo da je „veštičije delo” ili „zelena vila”. Apsint je prvi proizveo lekar Pjer Ordiner. Pet godina kasnije njegov recept iskoristio je Anri-Luj Perno, koji je u Švajcarskoj otvorio destileriju i prodavao ga kao piće. Po povratku u Francusku osnovao je firmu, a piće je nudio francuskim vojnicima u Alžiru kao lek protiv malarije i groznice. Oni su u apsint dodavali anis kako bi mu popravili ukus, pa su ga pili mimo njegovih lekovitih svojstava.

Apsint se proizvodi od anisa, pelina i šećera, a sadrži do 75% alkohola. U njemu je i sastojak zbog kojeg su moguća halucinogena dejstva, ako se popije previše ovog pića. Predstavlja alkoholni destilat poznat po svom zelenkastom izgledu, koji ovom piću daje njegovu neodoljivu boju. Ovaj biljni liker svoju nezgodnu reputaciju stekao je zahvaljujući legendama i brojnim glasinama koje su tokom decenija plasirale propagandne agencije, umetnici, javne ličnosti, ali i utisku koji se javlja kada se pročita koliki se sadržaj alkohola krije unutar staklene flaše.

Halucinogeno dejstvo apsinta jedan je od najpopularnijih mitova koji ga prate, i u najvećoj meri je netačan. Konzumiranje ne samo ovog već i svakog drugog alkoholnog pića u velikim količinama, sasvim sigurno će dovesti do malo drugačijih stanja svesti. Pomenuto dejstvo koje se pripisuje apsintu u stvari je rezultat izuzetno velikog procenta alkohola, koji u proseku iznosi 60 odsto, kao i brojnih biljaka koje ga sačinjavaju. Iako je jedan sastojak veoma sličan psihoaktivnoj supstanci THC-u, potrebno je popiti ga izuzetno mnogo da bi se osetio bilo kakav efekat.

Vrhunac popularnosti apsint je dostigao između 1880. i 1914. godine, kada je postao simbol boemskog duha Pariza. Francuzi su 1874. popili 700 hiljada litara ovog pića, a do 1910. njegova potrošnja popela se na 36 miliona litara godišnje. Zbog mnogih nedela koja se počinjena pod uticajem „zelene čarobnice„, Francuska 1915. zabranjuje prodaju apsinta, a 1920. u Americi počinje prohibicija. Koliko god se vlasti trudile da spreče njegovu upotrebu, apsint se i dalje krijumčario. Proizvođači su se na razne načine dovijali kako bi prikrili činjenicu da prodaju ovo popularno piće.

Neki su čak išli toliko daleko da su apsint prodavali kao tonik za kosu. Zanimljivo je da on nikada nije bio zabranjivan u Velikoj Britaniji i Španiji. Ukidanjem zabrane, u Francuskoj se ponovo javlja ovo kontroverzno piće. Naslednik poznate destilerije iz Pontarljea nastavlja da proizvodi apsint. Međutim njegov napitak je ovoga puta znatno blaži od svojih „originalnih” prethodnika. Nakon stogodišnje zabrane, apsint se pojavljuje i u SAD. Bio je to rezultat napornog lobiranja kompanija koje se bave uvozom, kako bi uspele ponovo da ga vrate na rafove prodavnica i barova.

Apsint postaje zaštitni znak pariske boemske scene, a mnogi od umetnika bili su uvereni da podstiče njihovu kreativnost. Čini se da nije bilo stvaraoca koji se u to vreme nije predavao čarima apsinta. Njegovom zelenom magijom protkana su dela slikara i pisaca druge polovine 19. veka. Mnogi umetnici živeli su na vrlo nekonvencionalan način, a neki od njih pokazivali su znake ozbiljnog nervnog rastrojstva. S obzirom na period najveće popularnosti i dejstvo koje mu je pripisivano, apsint su nazivali i „zelenom tečnom drogom impresionista”.

Boja zelenog likera preovladavala je na platnima Edgara Dega i Eduarda Manea. Najvatreniji poštovalac apsint-kulture bio je Van Gog. Omaž ovom piću dao je svojim delom “Flaša apsinta”. Sa apsintom je žvakao pelin kako bi u organizam uneo što više apsintola, pa je stvoreno mišljenje da je upravo pod njegovim uticajem odsekao sebi uvo. U tom „francuskom prokletstvu„ kasnije je uživao i Pablo Pikaso, koji apsint pominje u imenima pojedinih slika. Osim što nas obaveštavaju o njegovoj popularnosti, dela slikara prikazuju i tamnu stranu navike pijenja apsinta.

Prema ovom piću nisu bili ravnodušni ni pisci i pesnici, poput Verlena, Remboa, Bodlera, Vajlda, Poa i mnogih drugih. Ernest Hemingvej bio je jedan od poslednjih poznatih obožavalaca apsinta. To je bilo u vreme kada je ovo piće već bilo zabranjeno u većini zemalja. Pojedini ljubitelji apsinta pomenuće ga u svojim tekstovima, zabeleškama i literaturi. Svoja razmišljanja o ovom piću zapisao je Oskar Vajld. Zanimljiv osvrt na apsint dao je i Hemingvej. On će ostati zabeležen u njegovom čuvenom romanu „Za kim zvona zvone”.

 Siniša Kovačević