INTERVJU Boris Kučov, glumac: Na dobrom putu

Nije greška. Andraš Urban jeste reditelj i još (samo) nije počeo da igra u svojim predstavama, ali je zato „naterao“ glumca da to uradi umesto njega. Borisa Kučova.

Ovaj pomalo zbunjujući uvod zapravo je slikoviti prikaz predstave u kojoj Boris Kučov ne igra samo Urbana, igra i sebe koji se protivi autoritetu reditelja, imitira ga, i zajedno sa svojim kolegama pravi predstavu kakvu bi želeli da igraju, a publika da gleda. Bez skidanja, izricanja političkih stavova i drugih komplikovanih i teških zahteva. Jednu laku, razigranu i raspevanu predstavu koja, gle čuda, ipak ogoljava mnoge, ako ne sve mehanizme ne samo pozorišta, umetnosti, nego i prijateljstva, ljubavi, društvenog života...

Boris Kučov u predstavi „Vitezovi Lake male“, dakle, igra mnogo više od fantastične karikature reditelja. I ne samo u njoj. Poslednjih godina pleni u svim ulogama. „Dogvil“, „Tri sestre“, „Poetika gledanja“, samo su neke od njih.

Kakav je taj Andraš Urban i zašto ste se odlučili na pobunu protiv njega?

– Mi smo počeli da pričamo o temi predstave na osnovu toga da ljudi sve što čuju – poveruju. Zapravo, o tome kako laž posle izvesnog vremena postane istina, bar nekima. Jako puno smo tokom proba pričali i o mobingu na radnom mestu. Kakav je taj odnos nadređenih i podređenih, gde je ta crta, postoji li i u pozorištu. To je posebno osetljivo u odnosu reditelja i glumca. Došli smo do toga da to nije nigde objašnjeno, nije zapisano, pa da pročitaš kao recept. U Mađarskoj je, u Vigsinhaz, nedavno izbio veliki skandal. Glumci su počeli da daju izjave kako ih je terorisala direktorka i da su bivali i fizički napadani. Toga ima i kod nas, a mi baš i nemamo mogućnost da pričamo o tome, osim na onlajn platformama, pa smo se odlučili da to uvučemo u predstavu „Vitezovi Lake male“, u formi pobune. Takođe, mnogo smo razgovarali kakvu mi to predstavu želimo. Ne samo mi, glumci Kostolanjija, nego i publika u Subotici. Deluje da to svi znaju, ali ne tačno šta i kako. Šta bi to da gledaju Subotičani, ili bilo ko drugi?!?

I, jeste li „sindikalnom operetom“ rešili tu dilemu?

– Mi smo do operete došli kroz proces proba i improvizaciju. Ona nam služi samo kao jezik kroz koji pričamo priču. Činjenica je da su prve operete bile kritičke, bavile su se društvenim temama, a posle su prešle u „laki žanr“. Ovo je nama bila prva izvedba operetskog tipa i mi se povodom toga mnogo šalimo na naš račun tokom cele predstave. Zato to i nije samo kritika društva, nego i nas samih, glumaca Kostolanjija.

U predstavi „Vitezovi Lake male“ ima scena u kojoj se videom uključuju i bivši glumci Kostolanjija, Imre Elek Mikeš, Arpad Mesaroš, Marta Bereš.... Za čime glumac traga, bilo da prihvata angažman ili ga napušta?

– To zavisi od puno stvari. U kojoj je fazi glumac, šta želi i očekuje. Individualno je i kod svakog različito. Tako bar ja mislim. Svi imaju drugi odgovor na to. Zahtevna je naša struka. Osamdeset odsto dana se provodi u pozorištu i ako si zbog nečega nesrećan, ako imaš neke druge ambicije i ideje, fantazije o svom životu i smatraš da si nezadovoljan, onda nije dobro da nastaviš. To je put u propast. Može se desiti i da izguraš dosta dugo tako, ali ako ne veruješ u to što radiš i ne voliš u potpunosti, beskompromisno, bolje onda da se odlučiš za nešto drugo.

 Zapaženi ste sad već u priličnom broju uloga. Često su podrazumevale najrazličitije angažmane sa velikim dijapazonom glumačkih sredstava. I to spominjete u najnovijoj predstavi, igrali ste čak jednu od Čehovljeve tri sestre! Koliko ste zadovoljni postignutim i šta bi još mogli navesti kao izazove koji vam predstoje?

– Jako volim što sam baš u Kostolanjiju. Blizak mi je način rada i koketiv samog pozorišta. U mnogo predstava mi učestvujemo kao autori, improvizacijama i slično. To nam daje slobodu, razvija maštu i samopouzdanje. Imamo dobar i fidbek i ponosni smo na to što je svaka predstava delom i naša. Jesu ti delići naših ideja isto glumački zadaci, ali su i neki plus. Smatram da sam tokom godina postajao sve sigurniji i sigurniji i sve više sam se razvijao, sticao sve više iskustva. U Kostolanjiju nikad nije dosadno, čak ni kad radimo klasičnije forme, mada i one na kraju ne budu toliko klasične. Veliko mi je zadovoljstvo što je sve tako, iako je ponekad teško, čak pomislim i teže nego drugima, ali brzo shvatim da sam na dobrom putu.

I šta mislite o toj famoznoj golotinji na kojoj potencirate kao temi i u predstavi „Vitezovi Lake male“, iako se u njoj, za razliku od gotovo svih drugih predstava u Kostolanjiju, ne skidate?

– Da, to je čitava jedna filozofija, fenomen o kojem nikada nećemo znati dovoljno, šta on zapravo znači. Kao, kad se skineš, onda nisi više isti lik, taj neki čovek na sceni, iako igraš samog sebe, nego postaneš nešto sasvim drugo. Ja imam svoje odgovore. Otkako se bavim tim, često razgovaramo o tome i na probama, između sebe i sa rediteljima. Ja sam to definisao tako da golotinja nije element da se gledalac šokira. Više je stvar stila i tela. Mi smo više fizički teatar i radimo na tome, imamo treninge, bavimo se telom, negujemo ga. Pokušavamo i da provociramo to pitanje da li se mi ložimo na to, ili je ta stvar važna kao društveno pitanje, u smislu odnosa publike prema glumcima, njene reakcije. Mnogo toga može da se vidi kroz to. Mnogo toga da se demistifikuje.   

Igor Burić