Karatista Marko Đurđić se sa takmičenja ne vraća bez medalje

Odrastao je u Žablju, gde i danas živi, a trenira u Karate klubu „Borac 021“ u Šajkašu. Mladi sportista trenira karate od šeste godine. U zabavištu je to bila dečja igra, potom je prešao u klub u Budisavu, a sada već šest godina trenira u Šajkašu, gde niže uspeh za uspehom.

Kaže da je ponekad možda malo naporno putovati bezmalo svako veče, ali ni u jednom trenutku nije poželeo da bude drugačije.

-Uvek je vredelo truditi se, kao što vredi i dan danas. U Šajkašu mi je odlično, treninzi dobro napreduju, gotovo svako veče treniram, spremamo se sad za Kup Srbije. Trening se ne propušta, pauza je samo za Božić i za Uskrs i ponekad ako ugrabimo malo vremena za kratko letovanje. Nema pauze ni preko raspusta, a trener Saša Savić, koji putuje iz Novog Sada, nekad dolazi i dva puta dnevno u Šajkaš, kad je pred nama neko važno takmičenje. Mnogo je posvećen, zna kako da pristupi svakom od nas, a mi živimo za trening - objašnjava Marko Đurđić svoju ljubav prema ovom sportu.

Roditelji su mu najveća podrška, naročito tata Stanislav, koji je i sam bio karate reprezentativac, ali ipak, Marko je sam odabrao karate.

- Svi misle da je moja ideja bila da trenira karate, međutim on je sam pokazao želju. Dolazio je sa mnom na boks, kad sam rekreativno trenirao, i želeo je da se oproba. Oko godinu dana je trenirao sa mnom, a onda je samo ođednom rekao da želi karate i to je bilo to. Dešavalo se da u Žablju ističu to što trenira u Šajkašu, a da u Šajkašu kažu da je on dete iz Žablja. A on je dete koje je odraslo Žablju, najviše ga voli, a opet sve od sebe daje i za klub u kojem trenira. Mislim da svi zajedno treba da budemo ponosni na uspehe koje ostvaruje, naročito na one koje osvaja za Srbiju - naglašava Stanislav Đurđić i dodaje da je želeo da mu sin trenira u klubu koji je član Karate federacije Srbije, a ova je član Svetske karate federacije kako bi se Markovi uspesi beležili i bili priznati svuda. 

Stanislav Đurđić aktivno se bavio karateom od kraja 1995. do 2000. godine. Nakon toga je trenirao rekreativno, a poslednje takmičenje na kojem je nastupio bilo je državno prvenstvo u Kikindi 2008. godine, na kojem je osvojio prvo mesto i u svojoj kategoriji i ekipno, te se tako povukao u velikom stilu.

- Nisam se ja dugo bavio karateom kao moj sin, ne volim to ni da ističem, većina mojih sugrađana to ni ne zna. Tako nisam hteo ni Marka da forsiram, ali kad je sam pokazao želju i talenat, od starta sam ga podržao i uvek ću – kaže Markov otac.

Mladi Žabaljčanin trenutno se takmiči u disciplini borbe, u kategoriji kadeta, do 52 kilograma, a sledeće godine će biti junior. Ostvario je mnogo uspeha, kako na domaćim, tako i na međunarodnim takmičenjima. Višestruki je prvak Srbije, a od 2017. godine je u reprezentaciji Srbije, zahvaljujući broju medalja koje je osvojio. Na Balkanskom prvenstvu 2017. i 2019. godine osvojio je bronzu. Još uvek nije bio na evropskom prvenstvu, ali kao kadet stiče pravo na to, te se nada da će uskoro doneti medalju i sa evropskog prvenstva. Ima plavi pojas, do sad zbog uzrasta nije mogao da polaže za braon, ali ga i to uskoro očekuje. Uspehe ne može da nabroji, ali kaže da bi mogao da izdvoji nekoliko omiljenih takmičenja, poput Balkanskog prvenstva u Banjaluci 2019. Na državnom prvenstvu je uglavnom osvajao zlatne medalje, a takmičio se i u Bosni, Mađarskoj, Turskoj, Slovačkoj... Poslednje takmičenje je bilo državno prvenstvo pre nekoliko nedelja, gde je osvojio drugo mesto i predstavljao je žabaljsku osnovnu školu, a ta školska takmičenja ulaze i u bodovanje za upis u srednju školu.

Na pitanje šta mu se najviše dopada u karateu, tata se uključuje i kroz smeh kaže da su to momenti kad mu svi skandiraju i bodre ga da bude još bolji. Marko to potvrđuje i kaže da obožava velika takmičenja, kad ga bodri cela reprezentacija i taj mu je osećaj neopisiv. Ne postoji ono što mu se ne dopada u tom sportu, a uspesi koje je postigao ga podstiču da ne može da dočeka sledeće takmičenje.

- Slobodnog vremena nemam mnogo, a provodim ga uglavnom sa drugarima ili sa mlađom i starijom sestrom. Volim i druge sportove, ponekad igram fudbal, odbojku, košarku, ali najveća i jedina ljubav mi je karate. Što se škole tiče, najviše volim matematiku i fiziku, a kad je u pitanju plan za srednju školu, zanimaju me mašinstvo i kompjuteri, tako da verujem da ću se time baviti u budućnosti - priča mladi karatista.

Tata Stanislav bi voleo da ostane i u karateu, da mu to ostane ljubav za ceo život, a Marko je siguran u to.

- Dokle god on voli karate, mi kao roditelji smo tu uvek da ga podržimo i ništa nam nije teško - kaže Stanislav.

Jedan od glavnih Markovih ciljeva jeste učešće na Olimpijadi. Kaže da se nada da će jednog dana, uz podršku roditelja, trenera, kolega iz kluba i reprezentacije, kao i uz podršku svojih sugrađana, sve njih učiniti ponosnim.

Marija Rašić