Rezon: Korupcionaška predizborna računaljka

Piše: Milorad Bojović

Mada to ne razume, Dragan Đilas je dao odgovor na pitanje, zašto stalno gubi izbore, i nema nikakvu šansu da na njima ikad pobedi. Koliko god pokušavao da 100 minus 20 minus 20 odsto predstavi kao svoj poslovni uspeh, zapravo je potvrdio da je korupcija uništila Srbiju. Istovremeno je pokazao kako bi izgledalo uređivanje javnog servisa kada bi ih to zapalo. To čak ne bi bio ni privid mita o objektivnom novinarstvu. Nekadašnja zvezda RTS-a kojoj je, kunu se zaposleni u javnom servisu, blaženopočivši Aleksandar Tijanić u bubicu govorio kojim pitanjima da „otključa” goste, svojevoljno je pristala da bude lični Đilasov reklamni agent.

Problem je u tome što takvo viđenje novinarstva deli i ostatak opozicije. Nesposobni da shvate da se politički prosperitet zasniva na etičkim principima više nego na agresiji, Đilasovi saborci građane nastoje da ubede u svoju bezgrešnost. A ukoliko ne prihvate tu njihovu retuširanu verziju - kao alternativu im obećavaju ulicu!

Isuviše slabi da bi osporili Vučićeve rezultate, još očiglednije nespremni da jasno ispolje sumnje u svoje kapacitete i dobre namere, oni optužbama o cenzuri i lošim izbornim pravilima pokušavaju da zamagle i od birača skriju ključnu činjenicu - da rešenja koja nude nisu zasnovana ni na jednoj zdravorazumskoj, još manje etičkoj političkoj ideji. I da, šta god pričali i radili, onih 20 odsto predstavlja suštinu njihovog bavljenja politikom i biznisom.

Svaka frustracija, pre ili kasnije postane očgiledna. Nezgoda s frustracijama je u tome što se nikada ne tumače i ne analiziraju racionalno. Prevaziđeni političari bez koncepta ne razumeju da ne mogu da vrate klatno časovnika 20 godina unazad. Srbi ne mogu da zaborave ugašene fabrike. Ukradene pare. Međunarodna poniženja. Ne mogu da oproste dvanaest ukradenih godina života. Oni neartikulisana hvalisanja svojih ekonomskih yelata tumače kao klevetništvo.

Pravilo dobrih odnosa s javnošću kaže da klevetnički narativ najviše šteti klevetniku.

Đilas, Jeremić, Tadić i njihovih sedam sekretara SOKJ-a, maskiranih demokratskim plaštom, nikada se nisu odrekli nijedne svoje mane. Niti pokazuju spremnost da se pokaju zbog katastrofalnih grešaka kojima su unazadili Srbiju, a Srbe doveli do kolektivnog siromaštva.

Zašto umesto pokajanja lideri opozicije 20 godina kasnije biračima nude aroganciju? Nisu kadri da sračunaju da se politička ravnoteža zasniva na snazi sopstvene politike, a ne negaciji sposobnosti drugog. Neprestanim prigovorima o lošim izbornim uslovima priznaju da su isuviše slabi da bi se upustili u otvoreni sukob. Jer izbori jesu upravo to. Jedna vrsta rata, u kojoj pobedniku pripada sve, a pobeđenom ništa. Osim razočaranja aktivista i zaborava birača.

Labava koalicija, koju povezuje onih 20 20 odsto,

Ustav i Zakon o izboru narodnih poslanika su jednostavna štiva za tumačenje.

U Članu 52. Ustava Srbije stoji: „Svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran. Izborno pravo je opšte i jednako, izbori su slobodni i neposredni, a glasanje je tajno i lično. Izborno pravo uživa pravnu zaštitu u skladu sa zakonom.”

A Zakon o izboru narodnih poslanika u Članu 2. izričito kaže: „Građani biraju poslanike na osnovu slobodnog, opšteg, jednakog i neposrednog izbornog prava, gajnim glasanjem”.

Svaki birač glasa lično. Glasanje je tajno.”

Međutim, opozicija pogrešno veruje da želja da se vlada ne mora biti zasnovana na pravu i utemeljena u zakonu. U nedostatku mogućnosti, pravila su samo ograničavajući faktor. Zakon je striktan, ali njegova mana je to što ne može da obezbedi birače. Ne postoji nijedna zakonska odredba koja građanina može da natera da glasa. Partije za to treba da se pobrinu same kroz političku kampanju i komunikaciju s biračima. Za to je potreban program, organizacija, pristalice, i vizija, u koju neko želi da poveruje. U isto vreme zakoni ne sprečavaju političare da budu pametni. Odgovorni. Uverljivi. Kreativni. Osim, ako se pod kreativnošću ne podrazumeva proizvoljno tumačenje matematike.

Evo, ja nudim mogućnost. Opoziciji treba priznati pravo da glas svakog ko glasa za njih vredi trostruko. Ali, čak im ni takav ustupak ne bi pomogao da ugroze Vučića. Na predsedničim izborima 2017. godine, za Vuka Jeremića glasalo je 206.676 birača. Ako bismo primenili Đilasovu formulu trostruke zarade, čak i tada bi Jeremić mogao da računa na svega 600.000 glasova. Jeremić je pritom na samopromociju potrošio sedam miliona evra. Da bi došao do 2,1 miliona glasova, koliko je osvojio Vučić, trebalo bi mu omogućiti da se jedan njegov glasač broji kao deset Vučićevih. S Boškom Obradovićem je računica još komplikovanija. On je 2016. godine osvojio 83.523 glasa. Neophodno je da njegov birač vredi kao 25 drugih Srba. Đilasu je neophodno da njegov birač vredi kao 13 glasova.

Ako ovakve ustupke mogu da „ižicaju” od Evropske unije dijalog opozicije ima velike izgleda na uspeh.

Realnost je sasvim drugačija. Neophodan je rad, i pravovremene odluke. Vučićev potez ujedinjenja Srpske napredne stranke i SPAS-a Aleksandra Šapića, još jednom je pokazao da u politici nema slučajnosti. Glasanje je samo verifikacija prethodnih rezulata. Dobrih i pravovremenih odluka. I ispravno postavljenih motiva i ciljeva. Sve ostalo je fantazmagorija.

Istovremeno, sastanci opozicije s evroparlamentarcima razotkrili su i da postoji ogroman jaz između ličnih privilegija njihovih lidera i stvarnih razloga za pregovore. Labava koalicija stranaka bez glasača vreme troši na prezentaciju ličnih aspiracija i nebitnih detalja, a ne na razmatranje suštine. Đilas preko pregovora o izbornim pravilima pokušava da ostvari ličnu korist. A to je dobijanje nacionalne frekvencije za jednu od dve njemu bliske televizije.

- Sastanak sa evroparlamentarcima koji posreduju u međustranačkom dijalogu bio je vrlo konkretan. Naši zahtevi su bili zasnovani na promenama u medijima, pritiscima na birače, i dodeli još jedne nacionalne frekvencije. Nacionalna frekvencija, treba da se dodeli televiziji koja ispunjava uslove i koja bi se, profesionalno bavila svojim poslom, jer je „situacija danas katastrofalna” - rekao je Đilas.

Ostali nastoje da slobodu govora preinače u zabranu konkurencije. Međutim, lideri opozicije, zahtevima da njihovi članovi postanu urednici javnih servisa, osim što ugrožavaju Ustav, Zakon o javnom informisanju i Kodeks novinara Srbije, suspenduju i zdrav razum.

Verodostojnost činjenica ne može da se zameni nepouzdanošću pretpostavki. Politika je proizvod koji mora da se reklamira. A u reklamiranju postoje pravila. Nema opasnije stvari za prodaju od reklamiranja lošeg proizvoda. Osim toga, glasači su sebični kao i potrošači. Oni ne žele da kupuju proizvode iz loših reklama s još pogrešnijim porukama. U političkim strankama koje pate od elitizma, organizacija propada po istom principu kao i u marketningu. Lideri se zatvaraju u kabinete, poveravajući terenski rad stranačkim birokratama. Politika ne traži dadilje, već sigurno vođstvo.

Među upustvima za dobar marketinški pristup, Dejdvid Oglivi kaže:

- Nikad nemojte napisati oglas koji ne biste voleli da vaša porodica pročita. Ako ne mislite da je proizvod dobar, nemate zašto da ga oglašavate. Ako lažete ili pokušate da obmanete, povećavate svoj teret krivice. Ako lažete o proizvodu, otkriće vas. Potrošač će vas kazniti time što neće ponovo kupiti vaš proizvod.

Spinovane zablude koje tvrde da se do glasova može doći ukoliko se političari dovoljno često pojavljuju u medijima ravne su uverenju da tajkuni žele dobro Srbiji. Znam bar trojicu stranačkih lidera koji su učestvovali u rijaliti programima, ali im to nije pomoglo da osvoje više glasova na izborima. Naprotiv. Dvojici je, nakon što su 24 sata bili glavni akteri najgledanijeg TV programa, pala popularnost. Kampovanje u gledanim TV programima ne pretpostavlja automatsku komptenciju i apsolutnu ljubav gledalaca. Televizija je đavolska stvar. Percepcija publike retko se poklapa s egoističnim viđenjem kandidata.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću