„Dnevnik” u viševekovnom selu – Čortanovci: Dunav i tamburaši i pruga koja sve menja

Meštani tog naselja, koje pripada opštini Inđija, kažu da je ono nešto između sela i grada, te kao da lebdi ni na zemlji ni na nebu, upravo onako kako i izgleda - stoji čvrsto na mestu, ukorenjen u duboko utkanu prošlost, a opet nekako okrenut ka gore, grleći oblake na putu ka budućnosti i promenama.

- Ovde imamo mir, a to je ono što ljudima treba - kaže nam vedra sekretarka Mesne zajednice Čortanovci Blanka Bocij Vasiljević, naglašavajući kako je nju u to selo dovela ljubav čak iz Banjaluke. - Ja pričam da sam čortanovačka snajka, mene je ljubav dovela ovde, nepristrasna sam, pričam kako jeste! A s obzirom na to da sam sekretar, seoski Gugl, moram sve da znam... I opuštanje na Dunavu uz tamburaše, e to su pravi Čortanovci! Kako je moja ćerka rekla kad je bila mala, pravi Čortanovčanin slavi Đurđevdan, i mi ga obeležavamo uz naše predivne Cigane, tamburaše, prave umetnike.

Nažalost, nismo imali priliku da tokom posete doživimo te „praaaaave Čortanovce”, ali verovaćemo na reč žiteljima koji tvrde da se s njihove strane Dunava najbolje pune baterije...

Da im je jedno 20-30 godina manje, Dušanu Klapareviću i Savi Milosavljeviću bi sve bilo lakše u životu, uvreni su ovi čortanovački alasi. Gde su rođeni, tu su i stasali a sad, eto, provode i ostatak života, u želji da ga produže za nekoliko decenija, jer - ne bi im smetalo!

- Mi živimo opušteno, a u pecanju smo amateri, došli smo da pijemo rakije i da ozebemo - govori nam čika Sava, upozoravajući da ni slučajno ne napišemo da je Savo. - Što se nas tiče, ovde se živi momački. Ju, da ti ne pričam kakvi su ovde ljudi... Sve je to nešto u zadnje vreme zavidno, kao, šta on, otkud njemu, malo je selo pa se svi znamo, radi pa ćeš i ti imati!

Osim što su Čortanovci selo za primer, ipak ima i dosta nedostataka, koji su mahom nastali izgradnjom nove pruge - odsekli su im deo šume, upropastili puteve, nekima su i kuće popucale, a svi meštani ostali s bez obe železničke stanice...

- Prave stanicu između Čortanovaca i Beške, tri kilometra odavde, tri kilometra odande, ko će izać’ na tu stanicu?- pita se čika Sava.

Onda se Mirosavljević ubacuje kako možeš da iskočiš iz voza tamo gde ti odgovara, samo, kad jednom iskočiš, nema drugog puta...

- I mogli bi jedan semafor da nam naprave, da ne moramo da idemo u Bešku da bi ga videli - dodaje kroz osmeh Sava.

- Kad biste vi samo znali ko nam sve dolazi u Čortanovce - uzvikuje Bocij Vasiljević, te sva od sreće i ponosa rumeni ko prava Sremica. - Mislim da bi akcenat trebalo prebaciti na turizam, jer to je najlepši dinar, a tu smo jako zapušteni. Da bi turizam mogao da se ostvari, mi moramo da imamo puteve... Isto tako, turisti imaju zamerku što ovde nemaju gde da pojedu nešto i prespavaju.

I tako se otvara najbolnije poglavlje Čortanovčana, koje je već neko vreme, tačnije otkako je krenula izgradnja tunela i brze pruge kroz njihovo mesto, aktuelna tema u tom kraju.

- Imali smo dve železničke stanice, sad nemamo nijednu - naglašava predsednik Saveta MZ Čortanovci Mile Poštić. - Tako je odlučeno na višem nivou... Zakinuli su i Bešku koja je veće selo, najveće u opštini, mada smo mi zbog pruge najviše stradali, toliko ima blata i prašine, sto čuda, sto kamiona je znalo da prođe u tri-četiri sata, uništili su nam puteve, kuće su popucale, strašno... Pojma nemamo ko će to posle sanirati, imamo obećanja, kao momak kad prosi curu, biće sve „sehr gut”. Stradale su nam dole šume, rimske iskopine... Znam, ne može se ništa napraviti niti biti neke koristi bez neke štete. Ali, aj, bar su se zaposlili mnogi iz sela, mada je i to privremeno... Dobili smo gradski autobus, broj 63, to nam je malo pomoglo, mada smo zbog bez voza mnogo oštećeni.

Prvo naseljavanje čortanovačke teritorije počelo je još u neolitsko doba, između 7.000 i 2.000 godine pre nove ere, o čemu govore ostaci kostiju, figura, kamenog oruđa i oružja. Sam naziv sela je slovenskog porekla i najpre je bio Šaranac, a potom Čortanovci, od ruske reči čortan koja znači šaran.

Kako će to uticati na dalji život i opstanak sela ali i suseljana, ne može se još tačno znati, ali činjenica da im najveći broj meštana radi po fabrikama u okolnim gradovima, koje imaju organizovan prevoz za svoje radnike, umnogome olakšava čitavu stvar. Ali i ne rešava mnogobrojne probleme...

- Recimo, i mladi nam odlaze jer smo mnogo uskraćeni što više nemamo voz, imamo bus  ali bi bilo dobro da ga imamo češće. Takođe, zadnji polazak iz Novog Sada je u 22 časa, pa se ljudi, koji rade do tog vremena, snalaze kako da se vrate kući - pojašnjava sekretarka i dodaje da su, s druge strane,  Čortanovci u posledenjih godinu dana poprilično oživeli. - Mi smo bili prvo vikend naselje u ovom delu Srema i s koronom su nam živnule vikendice. Masovno nam dolaze da ovde žive bake i deke koje su u penziji, pa i oni koji su pred penzijom, oni koji rade uz pomoć interneta...

Međutim, kako bi ovo „selo-grad” od oko 2.000 duša, doživelo ekspanziju u najadekvatnijem smislu, moraju se za to stvoriti neophodni uslovi. Među njima je, svakako, asfaltiranje svih ulica, sprovođenje vodovoda i u vikend naselju (ovde ne treba preskočiti podatak da se samo selo priključilo na gradski vodovod tek 2017. godine), izgradnja kapele, uređenje centra, bankomat i, što im je najvažnije - izgradnja objekta u kom bi bio smešten Dom kulutre, Mesna zajednica, Pošta, što bi možda podstaklo meštane i da osnuju neka udruženja.

Lea Radlovački

Foto: V. Fifa / D. Dudvarski