Priča Udruženja turističkih vodiča Novog Sada: Kibicfenster i Knjigovezačka radionica „Ivković“

– Sama reč kibicfenster kovanica je nemačkog glagola kiebitz, što znači gledati, posmatrati i imenice fenster, koja znači prozor – objašnjava Kristina Jekić. – Dakle, u bukvalnom prevodu, kibicfenster je prozor za posmatranje, a čak se u srpskom jeziku nekad koristila pozajmljenica „kibicovanje“, kao sinonim za promatranje, osmatranje ili u današnjem slengu, šmekanje.

Kako naša sagovornica govori, pozicija kibicfenstera određivala je i njegovu namenu, te se on nalazio na spratu, u sobi do ulice, smešten levo i desno od ajnfort kapije, a za razliku od ostatka fasade, bio je izbačen ka ulici i sa sve tri strane zastakljen.

– U zavisnosti od toga koliko je vlasnik bio bogat, kibicfenster je mogao biti jednostavan, ali je bilo i onih ukrašenih duborezom, a na nekima su se čak i bočna krila otvarala – ističe Kristina Jekić. – Bez obzira na izgled, namena je svima bila ista, te pored toga što su savršeni da se ukrase sobnim cvećem, lenjom mačkom ili radoznalim psom, služili su za posmatranje.

Kako dalje navodi, mlade devojke su sa njih, vešto skrivene iza cveća, ostajući tajnovite, promatrale momke na ulici, tražeći priliku za udaju, pa su čak i zimi, bez otvaranja prozora, smrzavanja i rashlađivanja kuće, mogle sve lepo da vide. Pod kibicfensterima su momci, udvarajući se devojkama, pevali serenade, a jedna od najpevanijih bila je „Tiho noći“, pevana po stihovima čika Jove Zmaja.

– Imao je kibicfenster i malo praktičniju namenu, te se sa njega na vreme moglo videti kada će gazdina kola doći i javiti da se na vreme otvori kapija – govori Kristina Jekić. – Bila je velika sramota da kola i konji stoje na ulici dugo i čekaju, a još veća da kočijaš sam siđe i otvara kapiju.

Jedna od kuća koja i danas ima sačuvan autentični kibicfenster iz druge polovine 19. veka nalazi se u Dunavskoj ulici 10, poznata kao najstarija knjigovezačka radionica u Novom Sadu, koja ovaj zanat neguje kroz četiri generacije.

– Na trenutak bih želela da vas vratim na kraj 19. veka, u 1895. godinu, u jednu od najprometnijih, najstarijih ulica u gradu, Dunavsku ulicu, koja nikada nije menjala ime – govori Kristina Jekić. – Krećete se iz pravca Glavne, danas Zmaj Jovine ulice, pa na sredini ulice podignete pogled gore desno, gde vas sa kibicfenstera posmatra osnivač današnjeg Ateljea i knjigoveznice „Ivković“ - Đorđe Ivković, koji je živeo od 1858. do 1920. godine.

Prema rečima naše sagovornice Kristine Jekić, istorija ove radionice počinje daleke 1789. godine, kada je Emanuil Jankovič, uz podršku Dositeja Obradovića, kupio štampariju u Lajpcigu od Hristijana Tajbla, te je 1790. godine otvorio prvu štampariju i knjižaru u Novom Sadu.

– Nakon njegove smrti, štampariju i knjižaru preuzima njegov brat Jovan, a posle njegove smrti ona pripada njegovom sinu Jovanu, a potom njegovoj udovica Katarini – kaže Kristina. – Štamparija dolazi u posed Danila Medakovića 1847. godine, sekretara kneza Miloša i kneza Mihaila Obrenovića, koju je kupio novcem koji je pozajmio od Jovana Obrenovića, Miloševog brata.

– Dokoni, radoznali svet, uglavnom u zrelijim godinama mogao je da, naslonjen na jastuče da ne nazebe i na navuče ‘ladnoću, posmatra šta se dešava u komšiluku, da omiriše ko šta kuva, ali i najvažnije, da čuje šta se priča na promenadi. Kasnije su se sve te informacije koje su se gore na kibicu mogle čuti razmenjivale sa prijateljima. Možete zamisliti kakvih je tu sve vesti bilo – objašnjava Kristina Jekić.

Za vreme Bune 1848. i 1849. godine, Medaković štampariju premešta u Sremske Karlovce i kako Jekić navodi, počinje da štampa „Srbski dnevnik“, koji je u to vreme bio veoma značajan politički časopis Srba u Austriji, kao i književni list „Sedmica“.

– Pred polazak u Srbiju 1859. godine, Medaković je štampariju prodao episkopu Platonu Atanackoviću, koji ju je kupio kako bi profesorima novosadske pravoslavne gimnazije olakšao štampanje knjiga – objašnjava naša sagovornica. – U njegovoj štampariji počine izdavanje „Školskog lista“, prvog pedagoškog časopisa kod nas, a nakon šest godina, poklanja je novosadskoj srpskoj gimnaziji, koja je izdaje u zakup Jovanu Subotiću, koji je 1870. godine otkupljuje.

Kristina Jekić dalje navodi da je štampariju kupio Arsa Pajević 1876. godine, koji štampa najznačajnije srpske listove u Austrougarskoj u drugoj polovini 19. veka, a 1895. prodaje je svom kumu Đorđu Ivkoviću, koji je uz nju otvorio i knjigoveznicu i papirnicu.

– Ubrzo je to postala najveća štamparija ne samo u Novom Sadu, već i u celoj Bačkoj, a tradiciju porodične firme Ivkovića nastavio je njegov sin Arsa, koji proširuje posao i zapošljava u to vreme više od 120 radnika, dok je pred Drugi svetski rat imao čak 160 radnika – ističe Jekić. – Danas se u Ateljeu knjigovezačkim zanatom bave Arsin sin Dragomir i unuk Đorđe Ivković.

Preko puta knjigoveznice, na neparnoj strani Dunavske ulice, nalazila se „Trgovina srpskih crkvenih stvari Nikole Ivkovića“, otvorena 1865- godine.

U saradnji sa Udruženjem turističkih vodiča Novog Sada, list „Dnevnik“ će svake nedelje objavljivati priče i zanimljive anegdote o istoriji i arhitekturi grada, znamenitim ljudima, gastronomiji, kao i skrivenim ili zaboravljenim predelima koji krase Srpsku Atinu.

D. Andulajević