Dreser pasa Milan Ognjenović tražen u celom svetu: Humanizacija pasa velika greška vlasnika
Dreser pasa Milan Ognjenović koji ima i svoj Centar za obuku pasa, najtraženiji je u zemlji, ali tražen i cenjen i u inostranstvu.
Kaže da mu nikakva reklama ne treba i da je prebukiran. Osim dresure, bavi se i agilitijem, drži obuku i treninge sa vlasnicima, ali ima i pansion za pse, te obučava specijalne pse. U poslu mu pomaže žena Milena, a kaže kako se ovim poslom, za koji ističe da nije nimalo lak, bavi ceo život.
- Lista čekanja je dugačka, a neće niko da radi, iako svi kukaju da nema posla, jer misle u početku da je ovaj posao lak, međutim istina je drugačija. Treba raditi, hodati, imati dosta strpljenja, a prevashodno znanja. Za ovaj posao potrebna je istrajnost, tvrdoglavost, mentalna snaga - kaže Ognjenović, koji ima 46 godina i po struci je veterinar i oduvek je želeo da se bavi baš tim poslom.
Dresura pasa je izuzetno težak i zahtevan posao, napominje Ognjenović, jer nema radnog vremena, to je stil života.
- Današnji klinci kad ne znaju šta bi radili misle da mogu da uzmu nečijeg psa da ga malo vrte, obuče, gledaju Jutjub i podkaste i tu nastaju pravi problemi. Takođe, problem su i veliki Internet stručnjaci koji prave zabludu među ljudima, ali problem dreserima prave i “hiperlaveri”, odnosno veliki ljubitelji pasa, koji humanizuju pse i samim tim su neprijatelji psima, a i sami sebi. Mladi naraštaji misle da je ovaj posao “šarenići, leptirići”, međutim kada treba da se ustane u 6 sati i legne u ponoć, kad te ceo dan šiba košava, hladno, minus ili na 40 stepeni, nije lako. Rad sa psima je konstantna obaveza, jer sa psima ne postoji neću i sve vreme si “u mašini”, ne postoji vreme kada sve možeš staviti na pauzu, pošto si zaključan, novac ništa ne vredi - smatra naš sagovornik.
Ognjenović je svestan mana svog posla, ali da ga istinski ne voli, ne bi bio tako uspešan u tome, a dovoljno je pogledati jedan video sa njegove obuke da se vidi koliki je majstor u svom poslu i koliko ga psi gledaju sa obožavanjem.
- Došlo je vreme kada svi sve znaju i svi su savetodavci, a zapravo vrlo malo znaju, počevši od osnova psihologije, do držanja i nege pasa, koja je čak i predimenzionirana, humanizacija je najveći neprijatelj današnjice, kada je reč o psima, iako toga ljudi nisu svesni - napominje Ognjenović, koji obučava sve rase pasa.
Dreser napominje da morate stvoriti nešto što psa interesuje i onda time manipulisati pri obuci.
Dreser pasa Milan Ognjenović kaže da je imao i poziv od žene koja pohađa fakultet za dresuru pasa, kojoj je profesor rekao da ništa ne vredi teorija bez prakse.
- Ja iz tog grada ne poznajem nijednog dresera da je obučio jednog psa da se negde dokazao. Eto neko se seti, otvori neki kurs, ljudi se prijave, jer bi se bavili psima, plate da bi ih poslali kod mene, a ja kažem to tako ne ide, jer ne možete za mesec, dva, šest, naučiti posao, za koji se prvo moraš roditi, a zatim poderati i izlizati deset gumenih đonova na vojničkim čizmama hodajući da bi naučio nešto - izričit je Ognjenović.
- Prvo je neophodno pri dresuri zadobiti poverenje psa, zatim se nametnuti kao vođa i koristiti njeove prirodne nagone - kaže on. - Koliko god ljudi želeli da ih humanizuju, psi su primitivne jedinke na nižem stepenu razvoja nego mi, i njima komanduju njihovi nagoni, svega četiri, pet u kojima je cela suština života psa. Njima možete manipulisati psom, ukoliko ih ne koristite, ne možete ništa postići u obuci, koliko god mislili neki moderni “znalci” za pse, jer na kraju svi završe kod mene.
Batinama ne možete nikog naučiti ništa, tako ni kada decu pošaljete u školu, ne očekujete da će ih tamo neko tući, izričit je naš sagovornik po ovom pitanju.
- To plasiraju oni koji ne znaju ništa, jer batina i čvrsta ruka su dva različita pojma. Psa možete naučiti jedino vojničkom disciplinom, radom, redom i treningom - kaže Ognjenović.
Postoji puno nivoa obuke, koje mogu da traju od mesec dana do dve godine, zavisno od toga šta je potrebno psa naučiti.
Ognjenović iako sa svojim renomeom, rejtingom i referencama može da radi u bilo kojem delu planete i ima mnogobrojne ponude, odlučio je da ostane u Temerinu, mogao bi i da piše za svetske časopise, ali za to nema vremena, jer mora da radi sa psima.
- Da ih hranim i perem čistim za njima, svađam se i mirim, lečim, pazim, a to iziskuje sve moje vreme. Možda ću pisati kada odem u penziju - kaže Ognjenović.
On ljude koji odnos sa psima zasnivaju bez autoriteta i koji se sastoji samo iz činjenja psu, naziva “pasivne ubice”, jer ne razumeju instinkte pasa, te rotvajleru, ovčaru ili nekoj drugoj rasi napune ego toliko, jer mu sve odobravaju i njegovi su “slugari”, te pas kad vidi da pored sebe nema jakog vođu, radi potpunu prirodnu stvar, koji bi radio i u prirodi i u čoporu, preuzima čopor.
- Zna se šta vođa čopora prvo radi, prvi jede, pije, prvi se pari, zauzima postelju i ujedno sve druge za koje mu se suprotstave ujede i onda dolazimo do problema, i pas se eutanazira - kaže Ognjenović. – Pas je uradio potpuno prirodnu stvar, preuzeo lidersku poziciju, jer se vlasnik nije postavio kao vođa i zato su takvi ljudi “pasivne ubice”. Psi nisu birali da budu u krevetima, posteljama, za to je sve čovek odgovoran.
Maša Stakić